© 2009 Slobodan Srdić - SERBIA

Izložba „ 2 asa“ u Smederevu

Rad Slobodana Srdića znam već godinama. Pratio sam njegov rad  još u vreme izlaženja Ježa i sada u internetskom magazinu „Etna“i prvom elektronskom nedeljnom satiričniku na Balkanu "ŽIKIŠON".

Prije nešto više od dva meseca  dobio sam E- mail od  Srdića sa željom da se bolje upoznamo i nešto zajednički napravimo.

Nedugo zatim dolazi i konkretan predlog sa svim detaljima. Taj mail započinje rečima:“ Hajde da napravimo pičvajz“ . Što je tad napisao Slobodan je sproveo od reči do reči.

Uporan i dosadan kao stenica, obilazio je zajedno sa Slobodanom Čotrićem vrata od ministarstva kulture, do ministarstva za dijasporu, pa sve sve do austrijske ambasade. Ne uzalud. Onim svojim gorljivim glasom uverio je svoje sagovornike o potrebi za ovakvom izložbom. Uspeo je u rekordnom roku dobiti sredstva za moj boravak u Smederevu, katalog, plakat i pozivnice. Jedini propust, ali ne njegov, bio je objavljivanje pogrešnog datuma otvorenja izložbe na internet portalima i dnevnim novinama. Sloba je i na to imao spreman odgovor. Uplašio se kaže da ne dođe previše ljudi, pa je odlučio da ih rasporedi na dva dana. Što bi rekli, otvaranje izložbe u nastavcima. Šalu na stranu. Za taj propust „kriva“ je grupa S.A.R.S jer je baš tridesetog imala dogovoren koncert. Ali Smederevo je ipak doživelo veče  satiričnih karikatura, odličnih portretnih karikatura (al sam skroman), ubojitih aforizama. Sve to je bilo začinjeno muzikom, sad se već može reči, kult-grupe S.A.R.S.

U programu su pored već spomenute grupe bili fenomenalni aforističari Aleksandar Čotrić, Aleksandar Baljak, Slobodan Simić, Dragutin Minić Karlo i Radivoj Rale Damjanović.

Za „ono posle“ se pobrinuo moj bivši sugrađanin Nebojša Kunić i njegova ekipa iz restorana „Perper Grand“ iz Smedereva.

Verujem da su 200- tinjak srećnika otišli kućama bogatiji za jedno predivno veče karikature, satire i humora.

Ako smo uneli bar malo boje i vedrine  u svakodevno Smederevsko sivilo, naša izložba je ispunila svoju svrhu.

Petar Pismestrović

Međunarodna izložba - Karikatura u Smederevu

U Centru za kulturu Smederevo 29. oktobra otvorena je međunarodna izložba karikatura, pod nazivom „Dva asa“, na kojoj su predstavljeni radovi Petra Pismestrovića iz Austrije i domaćeg autora Slobodana Srdića.  

Posetioci će do 15. novembra moći da pogledaju 62 odabrane karikature koje su objavljivane na stranicama vodećih srpskih i austrijskih listova i časopisa i koje su nagrađene na najprestižnijim festivalima u Beogradu, Zagrebu, Ankoni, Tokiju, Seulu, Carigradu...
Petar Pismestrović je portretista svetskog renomea i priznati autor političke karikature koji od 1991. godine živi u austrijskom gradu Klagenfurtu, gde radi kao urednik u dnevnom listu „Klajne cajtung“. Pismestrović je rođen 1951. u Sremskoj Mitrovici, a punu afirmaciju postigao je u Zagrebu u kojem je 1972. postao profesionalni karikaturista. Slobodan Srdić crta karikature više od 50 godina i do sada ih je objavio više od 15 hiljada. Pored ostalih priznanja, dvostruki je dobitnik „Pjerove“ nagrade za karikaturu. 

- Slučajno poznanstvo koje prerasta u prijateljstvo dvojice majstora karikature, iznedrilo je projekat međunarodnog značaja: karikaturalni most između Austrije i Srbije, između Klagenfurta i Smedereva.

Idejni  tvorci i noseći stubovi ove nesvakidašnje umetničke građevine su Petar Pismestrović i Slobodan Srdić. Jedan, predstavnik čuvene zapadne škole karikature, a drugi, nastavljač tradicije svetski priznatih velikana savremene karikature eksjugoslovenskih prostora. Obojica jedinstveni i originalni, što će reći – neponovljivi“, istakao je Radivoje Rale Damjanović otvarajući izložbu u holu Centra za kulturu. 

Povodom otvaranja izložbe karikatura u koncertnoj dvorani je održano „Veče aforizama“ na kojem su govorili aforističari Aleksandar Baljak, Slobodan Simić, Dragutin Minić Karlo, Radivoje Rale Damjanović i Aleksandar Čotrić. Povodom 190 godina od smrti prvog srpskog satiričara Mihaila Maksimovića predstavljena je njegova knjiga aforizama „Mali bukvar za veliku decu“ koja je objavljena 1792. godine u Beču.  

Održavanje izložbe pomogao je Austrijski kulturni forum u Beogradu.

U 2010. godini planirano je gostovanje srpskih  aforističara i predstavljanje izložbe  karikatura u austrijskim gradovima - Beču, Gracu i Klagenfurtu.

Rade Đergović
SPOMENIK

Kada vam neko za života podigne spomenik, znači da ste ga zadužili debelo. Kada vas taj neko pozove da spomenik samom sebi i otkrijete, to već prvazilazi granice skromnosti. To se ovih dana upravo dogodilo čoveku koji je na čelu najrazvijenijih zemalja sveta (izuzimajući Rusiju i Kinu) vodio rat protiv Srbije (i Crne Gore) pre deset godina, sručivši na Srbiju tone osiromašenog urana, rušeći fabrike, mostove, drumove, usput ubijajući nedužne.
Taj nesrećni Bil je potegao čak iz Amerike da sebi u Prištini otkrije spomenik, izliven u bronzi i težak 900 kilograma. Spomenik je osedeli Bil otkrio pred oko 1000 građana na Trgu Bila Klintona. Pljuštale su pohvale u čast slavljenika a od visokih zvanićnika takozvanog nezavisnog Kosova. Naravno, ni Bil nije ostao dužan u hvalama na račun svojih domaćina. Sve je bilo na nivou, a najviši je bio spomenik koji će ostati kao simbol čoveka i vremena koje bi Srbi najradije da zaborave.
Spomenik, bar za Srbe ima vaspitni karakter. Svaki put kad se budemo setili njega, trebalo bi da zaboravimo na bilo kakve zajebancije sa onima koji su od nas jači i u čijim je rukama (a ne u božjim) pravda. Tako ćemo u budućnosti izbeći ono što nam se toliko puta događalo, bez obzira što smo bili u pravu.

© 2009 Petar Pismestrović - AUSTRIA

Slobodan Simić
USLOVI

Počeo se sastanak predstavnika MMF-a i srpskog Premijera.
- Ako mislite da dobijete našu pomoć, a to znači pare,  morate obavezno smanjiti državnu administraciju i  birokratiju svesti na minimum!- počeo je predstavnik Evrope.
- Naravno- spremno je klimao Premijer.
- Takodje, neophodno je da smanjite zaposlene u prosveti, vi imate sve manje dece a sve više nastavnika, tako da i prosvetare morate svesti na minimum!- redjao je evropski birokrata.
- Podrazumeva se- složio se Premijer.
- Naravno, očekujemo i smanjenje zaposlenih u zdravstvu, vama su bolnice poluprazne a kapaciteti neracionalni, i tu morate smanjiti na minimum- čitao je zahteve MMF-džija.
- Sigurno- neprekidno je klimao Premijer.
- Da vas podsetim, mi smo već imali dogovor o smanjenju vojske, tu ste dosta smanjili ali vojska treba da ostane minimalna!
- Biće minimalna- potvrdio je Premijer.
- Da pomenem i preglomaznu policiju, ona mora obavezno da se smanji i svede na pravu meru, a to je minimum!- diktirao je dalje predstavnik MMF-a.
- Bez problema- saglasio se Premijer.
- Podrazumeva se i drastično smanjenje zaposlenih u pravosudju i broj sudija svesti na minimum!- dodao je evropski predstavnik.
- Bez dileme- smatrao je Premijer.
Uneteo je posluženje pa je Premijer uspeo malo da odahne.
- Što se tiče Srbije...- ponovo je uzeo reč predstavnik MMF-a posle pauze.
- A to smo već završili!- prekinuo ga je raspoloženi Premijer – Nismo  čekali da nam  baš sve sugerišete...  Srbija je smanjena i svedena na minimum!  E sad vi procenite  da li treba još...

© 2009 Slobodan Srdić - SERBIA

Aleksandar Čotrić
ADVERTAJZING

Rukovodioci nekada uspešnog privrednog giganta, a sada posrnulog preduzeća iz unutrašnjosti stigli su u Vladu, na razgovor s ministrom privrede.
- Potrebna nam je pomoć države. Radnici nisu primili nekoliko plata jer posla nema. Proizvodili smo kamione, a sada sve trake stoje jer nemamo delove. Ako nam stignu točkovi, zafale kabine, kad obezbedimo kočnice, nema više prikolica. Nikako da kompletiramo bar jedno vozilo. Imamo ogromne dugove prema bivšem partneru iz inostranstva, ali i prema domaćim dobavljačima. Naša tehnologija, gospodine ministre, odavno je zastarela. Molimo vas da nam vlada pomogne jer ćemo imati velike socijalne probleme. Ljudi su na ivici strpljenja, a pošto cela opština zavisi od našeg preduzeća, mogući su veliki protesti i dolasci pred vladu – raportirao je generalni direktor.
Ministar je delovao  samouvereno i prvim rečima je ohrabrio delegaciju iz preduzeća pred bankrotom.
- Pomoćiću vam vrlo rado. I lično sam za to zainteresovan, tako da možete u potpunosti da se oslonite na mene, ali potrebna mi je vaša saradnja.
- Svakako, gospodine ministre. Sve nade polažemo u vas i u Boga, ali u vas na prvom mestu – pojavila se nada na direktorovom licu.
Ministar je zatim  objasnio sagovornicima šta je potrebno da učine, da bi njihova kompanija izašla iz krajnje nezavidne situacije.
- Vama je potrebna velika i skupa reklamna kampanja. Tim stručnjaka za marketing mora hitno da se nađe s vašim ljudima, da se naprave TV-spotovi, napišu novinski oglasi, da se pripreme bilbordi i radio džinglovi. Danas advertajzing rešava sve probleme...
Bordu direktora  koji su sedeli u ministrovom kabinetu nije bilo jasno kako reklama i  spotovi mogu da pomognu njihovom  preduzeću koje ne može da obezbedi ni plate, niti šta proizvodi, ali su ćutali, misleći da ministar sigurno  zna šta priča.
- Pametan je to i sposoban čovek, inače ne bi dogurao do ministra da nije tako – mislili su u sebi.
A ministar se trudio da baš to i dokaže:
- Dakle, imate sreću pošto baš ja posedujem najbolju marketinšku agenciju u celom regionu. Doduše, sada se vodi na ime moje majke, ali ja ću vam, majke mi, lično pomoći da imate najbolje reklame koje će se prikazivati samo u najgledanijim terminima i na televizijama s nacionalnom frekvencijom.
Ostalo je bila rutina. Posao je sklopljen. Kompanija  na izdisaju uplatila je sve što je imala na računima, agenciji koju je ministar osnovao i preporučio. Čak su prodali i neki poslovni prostor firme, da bi platili sumu koja nije bila mala.
Posle nekoliko meseci reklamne kampanje fabrika kamiona je ostala bez dinara. Prodaja nije povećana jer ništa nije ni pravljeno. Dugovi su porasli, a zaposleni su ostali bez bilo kakvih primanja.
Opet je delegacija došla kod ministra na razgovor.
- Mi se stvarno izvinjavamo. Cenimo vašu pomoć, ali rezultati su mršavi – iako očajan, bio je obazriv direktor u obraćanju ministru.
- Ne slažem se s vama. Naprotiv, obezbedili ste posao i plate mnogim ljudima u agenciji, novinama, televizijama, radio stanicama... Sve su to građani naše zemlje i vi ste zaslužni što oni imaju solidnu ezgistenciju. Na kraju krajeva, zbog nekoliko miliona koje ste uplatili agenciji, omogućili ste i meni da ne uzimam platu od vlade iz njenog skromnog budžeta.
- Sve je to lepo, ali šta ćemo s radnicima naše firme? – upitala je ministra jedina žena iz delegacije, koja je imala više hrabrosti od svojih muških kolega.
- Bez brige. Prodaćete sve vaše filijale po državi. Od tih para pokrenućemo novu kampanju. Ona će ovog puta biti usmerena ka vašim radnicima: Da se ne bi bunili i da ne budu nezadovoljni, lepo ćemo im objasniti neke stvari.
- Koje, ministre? – pitala je dama.
- Kao prvo, da je za njihovu situaciju kriva svetska ekonomska kriza. Da je opozicija opstruisala dolazak stranog investitora. Da im je sada mnogo bolje nego pre deset godina... – navodio je ministar.
- Ali, neće nam poverovati – postao je skeptičan i direktor.
- Ali, ne zaboravite – ministar se smeškao – ako u to ne poveruju, poverovaće kada kažemo da ste za njihov očajan položaj krivi upravo vi - njihova rukovodeća garnitura. Da bismo smirili nezadovoljne ljude, vlada će im ponuditi vaše smene. Ako to ne bude dovoljno, slede vaša hapšenja.
- U pravu ste, potupno ste u pravu, gospodine ministre – bili su saglasni rukovodioci.

- Adver... advertaz, taj kao što ste rekli prvi put zaista rešava sve! – poručio je direktor na kraju još jednog uspešnog sastanka.

Miodrag Tasić
TOMICA

      Ovih dana pohapšena je grupa lekara iz Beograda zbog sumnje da su oštetili državu sklapanjem štetnih ugovora o nabavci opreme za bolnice. Podrazumeva se da su svi oni bili na rukovodećim mestima u zdravstvu grada. Sume su milionske. U isto vreme ostavku na funkciju podnela je i gradska sekretarka za zdravstvo. Jer nema podršku u obavljanju svog posla. Bolje reći, sabotiraju je. Pomenuta sekretarka je, inače, mnogo ranije ukazivala na nepravilnosti i optuživala sada pohapšene funkcionere, ali se u njihovu zaštitu lično stavio ministar zdravstva, gospodin Tomica. Napadao je sekretarku i zdušno branio kolege, da bi danas posle hapšenja ostao nem! Večiti Tomica, koji imponuje svojom vitkom linijom i crnom kosom u godinama kada se to od čoveka ne bi očekivalo?, oličenje je fizičkog zdravlja. Valjda je zato i ministar zdravstva? Druge kvalitete bar dosada nije pokazao. I još jedan. Čvrstinu. Njegov kolega iz Nemačke, Francuske, Belgije... i za manje stvari bi podneo ostavku. Tomica se neda. Kako kaže, on je tu da rešava probleme i da se ne predaje. Što ih više rešava, problemi su sve veći. Korupcija u zdravstvu, ubistva pacijenata iz nehata (čak i dece), zloupotrebe, prljave i zapuštene bolnice, neodgovorno osoblje. E, sve to mora da se reši. I Tomica je tu da reši. Niko ga ne može oterati ni motkom dok sve ne ispravi. Ili možda može?
     Reklo bi se "Selo gori a baba se češlja!" Najgledanija serija, o tome se svakodnevno izvesti po sto puta na javnom servisu, privukla je pažnju lično i predsednika Tadića. Posetio ih je na snimanju hiljadite epizode. Selo gori... je paradigma situacije u Srbiji. Površno, plitko i prizemno pokazuje selsku švaleraciju kao najviši oblik humora. A najerotskija zvezda je islužena pevačica, najavljivačica i sada rediteljka porno filmova u kućnoj produkciji. Glavni biser je ipak rečenica: "Je l' tako, tata"? odgovor sledi: "Tako je, sine, Dragane"! Ovde je smešno što se akcenat nalazi na kraju sloga. Valjda kao što se obično govori u Nišu ili Vranju. Ipak, ako ljudi to vole, neka se snima. Navodno 40% svih gledalaca redovno prati seriju. Toliko otprilike glasa i Tadića. Njega, doduše, više od 50%, ali ne izlaze svi na glasanje. Dakle, tu je negde. Nisu, naravno, ljubitelji serije Tadićevi glasači. Njegovi glasači su uglavnom urbani ljudi. A "Selo gori... "je ruralna serija. No, i tu se vidi apsurd. Mi nemamo ruralno i urbano stanovništvo. Svi su isti. Jer, navodna urbana serija na "Javnom servisu" -"Ono kao ljubav" je ono kao serija. Tek za to treba imati živce makar jednu do kraja odgledati. I šta sada? Za pare građana snima se nešto bezvezno i neubedljivo. No, to je stvarnost. Da smo bolji zar bi bilo ovako kao što jeste. Da li bi u Evropi, kojoj toliko stremimo, neko trpeo ovakve političare, intelektualce, privrednike...? Selo gori je naša zbilja!

Amel Deljković
POSPANI REPORTER I ŠEPRTLJA

I samom Salemu reporteru na državnoj televiziji se prispavalo tokom zasjedanja sjednice poslanika parlamenta koji su tog subotnjeg popodneva donosili zakon o kažnjavanju lica koji na javnim mjestima pljuju, kao i za one koji na takvim mjestima čeprkaju po nozdrvama. Poslanik SDS-a iz Banja Luke iznio je svoj stav da se takvim osobama naplati novčana kazna u iznosu od 20 Eura. Na njegov prijedlog usprotivio se poslanik iz Radikalne stranke rekavši da je novčani iznos prevelik za penzionere te da bi ta kategorija trebala biti oslobođena plaćanja što je poslaniku iz Stranke za penzionere bilo veoma drago. 
Nekoliko metara niže od Salemovih očiju, sjedio je poslanik HDZ-a kojeg se takva tema uopšte nije ticala, već je od samog zasjedanja rješavao ukrštene riječi. Poslanica iz SDS također je svo vrijeme uređivala svoje nokte i nepomišljajući da pogleda u pravcu Salema koji je tog časa samo zijevao. Naime tokom prošlog zasjedanja on ju je u WC-u zatekao sa poslanikom iz SDP-a kojem je kurac bio zaglavljen među njene bujne grudi. Salem je čak poslije dobijao i telefonske prijetnje ukoliko se o tome sazna u gradu. Sa svoje desne strane mogao je čuti kako poslanici iz Stranke za BiH i LBO-a pričaju o novom tipu Audija koji se u prodaji pojavio prije nepunih mjesec dana. 
Većina njih nije obraćala pažnju na poslanika iz BOSS-a koji je tog časa govorio da bi on radije raspravljao o donošenju krivičnog zakona o stavljanju u promet muških tangi, dodajući i to da je to od velikog značaja za naciju. 
Sad je glavnu riječ imao predsjedavajući Parlamenta. Gospodo, ako se ne možete dogovoriti oko ovih zakona dajte da ovo privedemo kraju. O ovom možemo nastaviti naredni put kada možemo... 
Jao moj nokat! Jebena noktarica..!..zagrmi dvoranom. 
Smiri te se, gospođo. 
Mir! Molim vas mir obraćao se predsjedavajući pokušavaju ći da umanji gromoglasan smijeh. Ja ne vidim zašto se smijete našoj kolegici koja se povrijedila. I da znate da nas na narednoj sjednici iščekuje i Zakon o štednji vode u javnim WC-ima. Pošto udari šakom od metalno zvono Salem se trže iz sna. Izađe van zajedno sa svojim kamermanom koji tek tad primjeti da je zaboravio skinuti poklopac sa kamere.

Elvis Huremović
TRAVNIČKA CRNA HRONIKA

Za Travnik taj, fini bosanskohercegovački gradić smješten podno ozbiljnog Vlašića sam znao, čini mi se, od kako i za sebe znam. Vazda se moglo slušati o čuvenoj historiji te čaršije geografski smještene u srcu Bosne. O njenoj na daleko poznatoj kulturi, a nijeni  mala stvar imati nobelovca. Travnički golubovi su svakako nešto o čemu se uvijek pričalo i priča, prepoznatljive su i mahale u vezirskom grad,u kako ga neki nazivaju. Al' posebno primamljiv i prepoznatljiv je taj Travnički ćevap možda i najdraže što ova čaršija nudi gostima, prolaznicima i onim koji tu sasvim slučajno dođu. U svakom slučaju oni koji hode do Travnika uvijek će pričati o tom specijalitetu. Svaka čast kulturi, historiji i svemu ostalom al' pamti se ono što ti stomak napuni, barem je tako u nas. 
Nisam ja nešto mnogo puta bivao tu. Na prste jedne ruke se ti maksuz dolasci i obilasci čaršije mogu nabrojati. Ali eto uvijek mi je bilo fino, haman ono pojedu se ćevapi, štagod se pogleda i merak čovjeku. Ni sam insan nije svjestan kako mu samo malo za meraka i zadovoljstva fali. A, vazda nešto kuka. No, da se ja vratim na Travnik. Do skora sam bivao za jedan manje od pet puta u njemu a danas, k'o biva, bitišem u toj vezirskoj čaršiji. Evo me udišem taj oštri Vlašićki zrak, pijem hladnu vele najbolju bosansku vodu. Sad, da li je najbolja ne znam. Haman da ima podobro kamenca u sebi, ali da je najhladnija koju sam kušao zasigurno jeste. Uglavnom, sad svakodnevno gazim po travničkoj džadi i budžacima njegovih mahala. Evo me živim tu, u gradu u kojem je rođen nobelovac. Čak mu i pored kuće redovno prolazim kad krenem u svoj, pod kirijom stan. Nevjerovatno, ali i pored turbeta velikog Ilhamije svakodnevno prolazim. Drago mi je zbog svega toga a, čak, i one nadaleko čuvene travničke golubove hranim sa svog prozora iz sobe od jedva petne'st kvadrata. Mada, nije baš sve tako ni ružičasto. Čudan svijet je ovaj ovdje. Neki vele da je to zbog rata, kažu.  Zbog ovih što su „sišli“, majku mu gdje god insan u BiH da dođe makar to bila i najveća bosanskohercegovačka zabit, svi se žale na neke što su „sišli“. Stvarno nekad pomislim da smo mi smješteni na Himalajima. Fakat čudna je ovo čaršija i koliko god bila lijepa, ljudi su joj nekakvi plaho hladni. Doduše, možda je i do mene, možda sam doselio u nevakat a sad će i zima. S Vlašića puše k'o da je Garmisch Partenkirchen. Ali ono što meni od Travnika, fine čaršije, pravi crnu hroniku jeste da se zasigurno jedna od najbitnijih ako ne i najbitnija ustanova, koju je kako mi vele neki lokalni Travničani sagradio čika nobelovac parama od istoimene nagrade, nosi naziv „Gradska ustanova“. Čuj gradska pored nobelovca, čuj gradska, pored onolikog sufije što leži na početku Poturmahale. Ama gradska, čak i pored onih golubova i svega. Sramota je to! Crnohornična bosanska sudbina, a ne vidim da se nešto plaho i Travničani bune zbog toga, bez obzira radilo se o onima što su „sišli“ ili onima što nisu sišli. Što je najgore ta ista čaršija nema ni ulicu koja nosi naziv po tom velikanu pisane riječi. Ipak, u ovom slučaju ima onih sišlih i ne sišlih što se bune protiv toga. Malo ih jeste ali ih ima. Ne znam kome je Ivo šta skrivio, (stoji da ni on nije bio cvjećka, ali...) pa da u rođenoj mu čaršiji biblioteku koju je sam finansirao nazivaju gradskom (bolje da je i tornjakova nego li gradska) a ulice mu nema ni na mapi. Bezbeli, da demokratskom koloritu na vlasti ne paše, a možda je i neko od tih vodećih ljudi ove čaršije nekad dobio keca iz Andrića tj. njegove lektire, pa se ovaj sad sveti. 
Bilo kako bilo, u Travniku, pored ćevapa, golubova, Tornjaka, arhitekture postoji i hronika koja je iz perspektive taze Travničanina poprilično crna tj. crnohronična. Iako takav, zanimljiv je ovaj Travnik.

Petar Pismestrović
MALI NAPOLEONI

Oni nikad ne umiru
uvijek se ponovno rađaju.

Ta mala bića, nježni mladići
mamine maze, il` tatini sinovi,
najbolji đaci, štreberi, slabići
odlični studenti, visoki činovi,
pa to je kao u priči.

Karijere munjevito prave
politikom se uspješno bave.

Guraju se ka vrhu piramide,
ne biraju sredstva, važni se prave.
Na svakom javnom mjestu žele da ih vide.

A kad do vrha dođu,
kad sve barijere prođu,
tad postaju ambasadori,
ministri il državni sekretari,
a oni najuspješniji, bogami,
predsjednici , premijeri il kancelari.

A onda sa svojih visina
poteze neke čudne vuku.

Nije im mrska ni vojna disciplina
za državnu stvar će i da tuku.
U višem interesu i ratove vode,
osvajaju u ime mira i slobode
čak i slobodne zemlje.

Ti silni vladari
mali Cezari, Hitleri, Napoleoni,
ne uče od povjesti puno.

Ne razmišljaju da i moć ima
rok trajanja,
a poslije zlodjela ne pomažu
isprike i kajanja.

U prirodi zakon vlada surov,
ali pravičan,
svaki lovac kad tad
doživi kraj stravičan.
postane i sam
progonjena zvijer.

***

Miladin Berić
NAD PAPIROM OVCE BLEJE

Satiričar jeben svat
nikom mir svima rat
nema rođak nema brat
ili pat ili mat.

Nad papirom ovce bleje
a snijeg veje
veje
veje.

Satira je drvce čudno
zna da raste uzaludno
jer kada je krdo budno
začas dođe vrijeme sudno

Nad papirom ovce bleje
a snijeg veje
veje
veje.

Kada satir rupu buši
nekome se tegle uši
tad se ili nešto sruši
ili se nosi taj na duši.

Nad papirom ovce bleje
a snijeg veje
veje
veje.

***

PRIČA

U Dejtonu oteli se tele
s dvije glave s tendencijom treće
vidjevši ga mudre glave vele
akrap starost doživjeti neće.

Svaka glava svoju pase travu
jedna drugoj muti bistru vodu
đorav vidi noću treću glavu
važnu grešku u genetskom kodu.

Sad nad djelom svojih moćnih ruku
inžinjering čini čuda razna
s novom brukom krije staru bruku
staru kaznu stiže nova kazna.

Tek ponekad kad ga mine želja
razmaše se sa čarobnim štapom
pa u žalost kapne kap veselja
nije tatku lako sa akrapom.

Uzalud ga svježom krvlju poji
i zalud mu sad salijeva stravu
jer kad krene rana da se gnoji
pokazuje svu noć treću glavu.

Akrap sapet u vražjem sepetu
stenje, rže, baulja i riče
svi mu znaju Ahilovu petu
a ona je svako slovo priče.

***

Sabahudin Hadžialić
CILL BLINTON

Za života
je dočekao.
...
Da mu naprave
bistu,
pardon
Skuplturu.
...
No,
jadan
ne zna
da je baš
u Evropi
najviše
takvih i minirano.
...
Bista,
pardon
Skulptura..
...Mislim...
Ili se varam, Tito moj!

***

Jasmina Šikić Jašiki
DA TI PRIČAM PRIČE

Ti se smeješ, pričam događaje,
i za tebe u trenu ih smišljam,
da nam veče radosno potraje,
Dušo moja, ja to sve izmišljam.

Tražiš dalje, da ti pričam priče,
nakašljem se , s pauzom promišljam,
prospem mudru, k’o što rek’o Niče,
Dušo moja, ja to sve izmišljam.

Šta je onda, šta je posle bilo,
kroz suze se smeješ, maštom vršljam,
e, da, posle ovako se zbilo,
Dušo moja, ja to sve izmišljam.

Na rastanku ljubiš me u čelo,
da ja stalno o tebi razmišljam,
epohalno smislila bih delo,
Dušo moja, ja to sve izmišljam.

***

U SRBIJI LAJU PSI, ZAR NE?

Laje ovaj komšijin, ne mogu da spavam.

Laje, laje tačno do u ponoć, nema leba ranije da trenem.
Rekao bi neko, da sam zakeralo, nisam brate!
Ker zakera, tu između moje kuće i komšijine. Zatvorio čovek pašče u hodnik, u dva kvadrata, a zid smo uz zid.

Da zovem miliciju:
“Alo, ovde mi laje pod krevetom komšijin ker!”
Nekako je bezveze, laju kerovi po celom naselju.

A, sretnem i tog komšiju, pozravimo se, da mu kažem nešto,
i to mi ne ide, pa zna i sam da ker laje.

Tukao ga je pre neku noć.
Opet nisam mogla da spavam.
Žao mi kera.

Da zovem “Orku”, kako da dokažem da je pretučen pas.

Ne radim ništa po tom pitanju, neka laje, do ponoći,
ako komšiji nešto i kažem, prebiće opet psa.

Ovako, pretrpeću...

Laje komšijin pas, pa psi laju i to je u redu,
sve drugo u ovoj zemlji je mimo reda.

***
Vladislav Pavićević
EPIGRAMI

Mjerkaju nas u Briselu
Ka atove prave
Kako da nam oglav
Čvršći oko glave stave

***

Crnogorci boluju do kosti
Od kompleksa inferiornosti

***

Poljem nema povjetarca
Žarko peče ljetnja jara
Nije sedlo za magarca
Konji bježe od samara

***

Bojim se ljudi
Koji  se očima ne smiješe
Plašim se onih
Koji nikada ne griješe

***

SRPSKI KUKUHAIKU

U kišne dane
U moje stare cipele
Ceo oblak stane.

Slobodanka Živković

Političaru nikad nisu dovoljne provedene godine na funkciji. Uvijek je mogao uzeti više za sebe.

Politician never has enough years conducted on the power. He always could take more for himself.

Suno Kovačević

Kažu da revolucija jede svoju decu. Ova poslednja će izgleda pojesti sve nas!

They have said that Revolution eat's its children. The last one will eat all of us!

Darko Mihajlović

„NEPRISTAJANJE“
pesme
Dejan Đorđević

Izdavač: Izdavač ''FILEKS“, Leskovac,2008.g.;  Biblioteka ZVEZDE; Za izdavača Radisav Filipović; Urednik Saša Hadži Tančić; Recenzent Dragan Jovanović Danilov; Likovna oprfema Joškin Šiljan; Tehnički urednik Goran Jović; Priprema i štampa „FILEKS“, Leskovac.

VESTI/VIJESTI

PANČEVAČKI PRESS

29. oktobar 2009.    Autor: Edvard Jukić

Organizatori kulturnog života dobro znaju da je mnogo teže prirediti uspešno književno veče u nekom seoskom domu kulture nego u samom gradu. Tim je veći uspeh kada prosečnom čitaocu relativno slabo poznat aforističar, ovog puta pobednik šabačke „Čivijade", Ninus Nestorović, privuče brojnu publiku i razvije živ dijalog s posetiocima tokom gostovanja, kako je to bilo 22. oktobra, u Domu kulture u Starčevu.
Darovitog autora četiri knjige aforizama i satirične proze predstavio je pančevački aforističar Zoran T. Popović, a njegov gost je naizmenično čitao svoje radove i odgovarao na pitanja voditelja programa i publike. Od samog početka bilo je jasno da autor nije od onih koji plene zavodljivim rečenicama koje mame smeh. Njegovi aforizmi su opori, podsećaju na ratove devedesetih, počinjene zločine, neograničenu vlast vođa u totalitarnom društvu, raspad morala, siromašenje srednjeg sloja, korumpiranost političara, sveprisutnu glupost i licemerje... Kako je izjavio gost večeri, kada je ironično pisao o vođi, mislio je na jednu određenu osobu, a ispostavilo se da je vođa univerzalna kategorija.
- Svaki savremeni domaći aforističar ima prepoznatljiv stil, tako da se međusobno razlikujemo. Čitaoci koji nas prate, znaju o čijim aforizmima se radi. Moji aforizmi takođe imaju autorski pečat, Neko se više bavi humorom, neko satirom. Ja sam po vokaciji satiričar. Volim da se bavim društvenim problemima. Poštujem ljude koji pišu lakše teme, koji smatraju da čitaoce treba nasmejati, ali ja ne zastupam tu poetiku. Mi smo dakle raznorodni, ali treba čitati srpsku satiru jer tu ima šta da se pročita. Tiraži su, nažalost, mali, malo se i objavljuje. Teško je naći knjige, aforizama nema u časopisima... Satirom ne smatram ono što se pojavljuje u „Politici", a još manje u „Večernjim novostima" - izjavio je Nestorović.
On je sastavljač „Antologije novosadskog aforizma" i među 28 autora, koje je okupio u knjizi, našli su se i oni za koje mnogi ne znaju da su pisali aforizme. Počev od rodonačelnika Jovana Jovanovića Zmaja, do pesnika, poput Miroslava Antića i mnogih drugih poeta i novinara. Nestorović očekuje da Aleksandar Baljak jednog dana završi sastavljanje antologije srpskog aforizma i da ta knjiga bude prevedena na velike svetske jezike, jer naši aforističari su, prema njegovim rečima, zaista najbolji predstavnici naše književnosti. Kritike naših aforizama objavljenih u svetskim medijima veoma su pozitivne.
Prisutne u starčevačkom Domu kulture plenila je Nestorovićeva hrabrost da otvoreno progovori o prošlim traumama i sadašnjim problemima.
- Nakon jednog intervjua s Borom Đorđevićem, prisvojio sam rečenicu iz teksta kao životni moto: „Treba biti lud i uporan." To je moj put da napišem dobar aforizam. Bez ludila u glavi, nema ni dobrog aforizma. Obične stvari nisu ono što će privući čitaoce. Treba da budeš i mudar i hrabar, a da u isto vreme imaš istančanu moć zapažanja koja će ti omogućiti da prepoznaš šta je ono što smeta ljudima, što ih nervira, bocka i ne da im da žive.
Na novinarsko pitanje koliko je sadašnji trenutak manje ili više inspirativan od devedesetih godina prošlog veka, kojima se često bavi, autor je odgovorio da ga tranziciono vreme veoma podstiče. Za njega ne postoji razlika između devedesetih i ovoga što se dešava danas. Osim rata devedesetih, sve ostale teme i danas su prisutne, možda i izraženije. To je pre svega kriminal a, kako mu se čini, sada je mrak mnogo veći nego što je bio u prethodnoj deceniji.
- Tada smo videli svetlo na kraju tunela, a sada ga ne vidimo. Šta je sada svetlo na kraju tunela? - zapitao se na kraju večeri Ninus Nestorović pozdravljen burnim aplauzom.

Aforizmi
• Drug Tito je voleo lov, žene i putovanja. A mi smo voleli druga Tita.
• Vođa je naše blago, ali Srbija će tek krenuti napred kada bude imala kovčeg s blagom.
• Kada si na vlasti, moraš mnogo da lažeš inače ti narod neće ništa verovati.
• Policija ne beži od istine. Naprotiv, ona trči za onima koji je govore.
• Sudija je doneo presudu, ali ni ja nisam došao u sudnicu praznih ruku.
• Naša država je težak invalid. Nedostaje joj ruka pravde.
• Otkada nam ulica školuje decu, svi su nam đaci odlični.
• Najveće patriote prežive sve ratove. Glavni glumci nikada ne ginu.

***

Predstavljena knjiga Mitra Mitrovića

Knjiga izabranih aforizama “Glavoskretnica”, autora Mitra Mitrovića predstavljena je 31. oktobra na Beogradskom sajmu knjiga, na štandu  izdavačke kuće “Hosperia“.

O knjizi su govorili Zorica Bulajić i Vitomir Teofilović.

Promociji su prisustvovali  satiričari Bane Jovanović, Milan  J. Mihajlović, Bora  Ilić, Milorad Jozić,Grujo Lero i drugi.

Mitar Mitrović je iz predstavljene knjige pročitao dvadesetak aforizama. 

***