© 2009 Benjamin Heine - BELGIUM

© 2009 Benjamin Heine - BELGIUM

Vitomir Teofilović
Lec - Velikan satire...

Lecova knjiga „Neočešljane misli“, objavljena u Poljskoj 1959. godine, brzo je prevedena na razne jezike i zablistala kao meteor globalnih razmera – u trenu je širom sveta proslavila pisca koji je u Poljskoj već dve i po decenije bio relativno poznat pesnik i satiričar. U svetu i na našim prostorima Lec se već dve-tri godine pre pojave svoje kultne knjige pročuo svojim aforizmima, koji su iz poljskih listova prenošeni u naše.

Ako se početna recepcija širokih razmera može protumačiti kao fenomen hrabrosti – da se u okviru tzv. gvozdene zavese i jednoumlja monizma može razmišljati i govoriti tako smelo i otvoreno o političkim temama, Lecova neprolazna popularnost i ogroman ugled ukazuju na dublje korene i parametre njegove recepcije, parametre koji se ne mogu svesti na pitanje morala i ličnu hrabrost. I u periodima omekšavanja te zavese i nakon pojave niza drugih hrabrih aforističara, Lec je ostao najmarkantnija ličnost, slobodno možemo reći gromada u evropskoj satiri, posebno u aforizmu. U čemu je tajna njegove veličine?
U razmatranju Lecove osobenosti i veličine treba poći od društvenopolitičkog konteksta. Revolucionarni sistem je ukinuo vrednosti građanskog društva – „buržoaski pogled na svet“, ali pošto svaki novi režim sebe legitimiše kao napredak a ne nazadak istorije, suspenzija humanističkih vrednosti nije mogla da bude javna već samo prećutna, sa ideološkim pokrićem koje je definiše kao korak dalje, u ovom slučaju krajnji korak istorije, besklasno društvo.

Znamo kako je idealni poredak izgledao u stvarnosti, ali Lec ga je svojom satirom neprestano suočavao sa ogromnim jazom koji je zjapio između proklamacije i njene projekcije u stvarnosti. Naoko su to isto radili i ostali satiričari, i oni su kritikovali nesklad između reči i dela.

No, ta spoljna sličnost maskira dubinsku razliku u odnosu na objekt kritike. Većina satiričara je ostajala na odnosu politike i morala, na osudi manje-više marginalnih i usputnih grešaka u hodu novog i ostataka starog režima. Lecu je to bilo malo, bolje reći: premalo – on je kritikovao ogrešenje sistema o ukupan sistem vrednosti, jednoumlje monizma kao grubu redukciju civilizacije. Pošto se totalitarni režim legitimisao kao savršeno društvo, imamo pravo, smatrao je Lec, i da ga ocenjujemo vrhunskim merilima.

Uz malu igru reči, mogli bismo reći da je Lec totalitarni režim stavio pod satiričnu lupu totalne, svestrane kritike, da je negativnu energiju režima pretakao u duhovnu energiju satiričnog aforizma. Koristeći okolnost da sistem nije mogao da zvanično suspenduje istinu, pravdu, političku, intelektualnu i umetničku slobodu ... i druge vrednosti i tekovine civilizovanog društva, Lec je tematsko polje za svoju satiru oslobodio svih međa.

Zato njegovi aforizmi, polazeći od moralnih pitanja, sežu do univerzalne aksiologije. Kad čitamo Lecove aforizme mi uviđamo tu volšebnu širinu duha, duh nijansi, što bi rekao Paskal, a ne omeđeni i kontrolisani duh političke geometrije ili inženjeringa ljudskih duša, kako su ideološko obrađivanje masa nazivali vođi novog društva. U tu širinu i bogatstvo duha, taj magnet Lecove satire, lako se uveriti i provizornom analizom njegovih aforizama.

Pogledajmo, najpre, jedan od Lecovih naoko čisto političkih aforizama. Parola „Neka živi (...)!“ bila je u političkom žargonu krilatica podrške svemu pozitivnom, oficijelni imprimatur, antipod parole „Dole (...)!“, koja je bila poziv na uništenje svih vidova zla. Lec, međutim, kaže: „“Neka živi!“ – to je jedva uzvik tolerancije.“ Čisto političku i naoko nespornu parolu, sa energijom ideološkog aksioma, Lec dovodi do ruba smisla, ukazuje na odsustvo logike i humanosti tamo gde bi trebalo da ih ima najviše. Suptilnom igrom duha, taktički se baveći parolom „Neka živi!“, Lec zapravo osporava poklič „Dole (...)!“ Ako je „Neka živi!“ jedva uzvik tolerancije, sve drugo je u sferi neslobode, u znaku parole „Dole (...)!“ i osude bez priziva.

Dok su dežurni satiričari ukazivali na „neodgovoran odnos prema radu“, „neljubaznost trgovaca i činovnika“, „alkoholizam i druge lične mane i društvene slabosti“, Lec se bavio protivrečnostima dubinskih struktura. Pošto se to nije moglo otvoreno, Lec je temeljima režima prilazio kroz jezik, kroz političke slogane i sintagme, naoko ih osporavajući samo na jezičkom i logičkom planu. Evo kako je to Lec uradio sa jednom delikatnom političkom sintagmom. Društveni položaj je bio sinonim političke važnosti, oznaka elite društva. Ali, umesto da u ljudima na položaju Lec vidi predvodnike i dušebrižnike društva, on u njima vidi volju za moć i vladanjem: „Zauzimam društveni položaj. Protiv koga?“ Suptilnom ironijom, Lec naoko tehničku socio-političku sintagmu „društvenog položaja“ prebacuje u vojni, ratni kontekst, pri čemu se za pretvara u protiv.

„Čovek nije usamljen! Stalno neko motri na njega.“ – glasi jedan Lecov aforizam. Odmah uviđamo da je njegovo značenje šire od opisa revnosnog i legitmnog rada čuvara reda i zakona. Rečju „čovek“ svi smo obuhvaćeni, svi smo pod lupom svevidećeg Levijatana. Ujedno je ovaj aforizam i replika na slogane o neprekidnoj brizi za radnog čoveka, o čoveku kao najvećem blagu, demaskiranje dušebrižničkih slogana kao šifri za sveopštu kontrolu podanika.

Mnogi Lecovi aforizmi oslanjaju se na iskustvo tradicije – kroz asocijacije na ranije tekovine istorije i kulture Lec govori i o našem vremenu, o istorijskim i političkim konstantama. Jedna od draži njegovih tekstova je i njihova renesansna širina, Lecova lucidna i duhovita korespodencija sa svekolikom duhovnom baštinom. Evo dve Lecove naoko uzgredne konstatacije a zapravo opaske koje sežu u filozfiju politike i istorije: „U svakoj zemlji drukčije zvuči Hamletovo pitanje.“ „U jednoj epohi više govore reči koje se ne upotrebljavaju od onih koje se zloupotrebljavaju.“ U te neprekidno rabljene sintagme spadale su i „narodne mase“. Evo kako je tu neprestanu brigu elite za interese mase briljantno sublimirao Lec: „Elitu valja omasoviti!“ Kad joj je već masa toliko u srcu, neka se vrati u nju!

Svaka misao u totalitarnom društvu je zlo-misao ako nije narodu poslata odozgo, iz političkog vrha. Ali, pošto je to prećutna istina dok je zvanična da smo svi slobodni u svemu, Lec koristi tu dvogubu situaciju, to dvojstvo bića i ništavila, da demaskira lice, da privid prenese u suštinu: „Protiv koga mislim? Protiv onih koji mi brane.“

Naoko ležerno a vrlo suptilno, Lec je osvetlio grubu podelu na teiste i ateiste, ukazujući na neprozirnost čak i najdubljih osećanja i opredeljenja: „Jedni veruju da veruju, drugi veruju da ne veruju.“

Već prvi aforizam zbirke „Neočešljane misli“, naoko trivijalna konstatacija, pod maskom pleonastičke fraze udara na jednoumlje monizma: „Za mišljenje je potreban mozak, da i ne govorimo o čoveku.“

Iole pažljivim čitanjem, uviđamo da i naoko jednostavni Lecovi aforizmi imaju široku skalu značenja, da su im politička arena i moralni skalpel, taj opšti inventar i zajednički imenitelj satiričara, samo polazište ka široj aksiologiji, ka opšteljudskim vrednostima.

© 2009 Fuad Ayash - PALESTINE

Slobodan Simić
ZAKON O INFORMISANJU

„ Brate  prolaze dani a tvoje rane sve nas više bole. Naviru sećanja na sve tulume, mardelj i frke koje smo zajedno prošli , a tvoj žešči lik uvek je sa nama. Svi smo te istetovirali brate!  Teško je prihvatiti da te više nema, ekipa je sjebana do koske! Neka ti je laka crna zemlja, ali znaj, brate, mi ćemo te osvetiti!“
Glavni urednik je progutao knedlu.
- Ko je primio ovu umrlicu?- pitao je zlokobnim glasom.
- Ja- javila se jedva čujno dežurna novinarka.
- Ovo neće moći!- povisio je glas Glavni urednik.
- Ali šefe- nije se dala dežurna- ti simpatičnio momci su odmah platili u kešu! I  čak su doneli pola  kila kafe!
Glavni urednik je eksplodirao.
- Kakva kafa jebala te kafa, znaš li ti šta je ovo!? Krivično delo! Znaš li ti da je usvojen novi Zakon o javnom informisanju! Jel sad treba neko da nam prikači podržavanje mafije ?! Ili afirmaciju kriminala?! Ili  da nas tuži za uznemiravanje javnosti!?
- Ali šefe- pokušavala je novinarka- to je samo obična umrlica... Mi smo toga objavili na tone...
- Šta je bilo- bilo je!- poentirao je Glavni urednik.- Usvojen je novi Zakom i nema zezanja! Ako ne budemo oprezni puče po džepu! A bogami može i katanac!
- Pa zar zbog obične umrlice... pitala se na glas novinarka.
- To oni i čekaju!- ponovo je vikao urednik.- Neku sitnicu ,vest, informaciju... dakle nema više ovakvih umrlica, jel jasno!
U redakciji je vladala mukla tišina.
- Pa... šta da  javim ovim momcima što su doneli...- interesovalo je novinarku.
- Šta da javiš! Da momentalno dodju da  nose ovo odavde i da im se odmah vrati novac! I kafa! A ako nameravaju  da ovako nešto sada  objave u Srbiji... neka nose na neku tarabu!
- Znači to je naš odgovor?- ponavljala je rezignirano novinarka- Da se umrlice od sada kače na tarabu?!
- Ne sve naravno- pojasnio je urednik.- Samo provokativne umrlice i uznemirujuće vesti idu na tarabu... Pod uslovom da taraba nema vlasnika...

Amel Deljković
PISMO

Ime mi je Goran Vasiljević i u svojoj trideset i petoj godini života mi se po prvi put u životu dešava da putem pisma tražim od nekoga savjet. Iskren da vam budem malo me obuzima stid što ovo pismo koje započeh jeste upućeno vama predsjedniče, koji jedini na ovom svijetu ima tri nosa ili ravno šezdeset prstiju, a očigledno da vam je potreban cijeli sat kako bi skratili svoje nokte, a da ste kojim slučajem žensko to bi potrajalo i duže.
Pošto imate šestoro ušiju vjerovatno posjedujete i šesto čulo al teško da bilo kakav glas prođe kroz vašu eustahijevu cjevčicu, jedini nam predsjedniče sa šest očiju. Malčice mi, dok ovo pišem, ruka počinje drhtati jer je očigledno da mi jeste teško pisati takvom fenomenu kao što ste vi. Poznato mi je da vam nije običaj da čitate pisma od onih vama nepoznatih, i da li je to zbog toga što im ne vjerujete ili se bojite pojave antraxa i u našoj zemlji?
Vjerujte da u koverti koja, ako dospije do vas, neće biti nikakvog otrova koji bi mogao ugroziti vaš život, već samo ovaj komad žutog papira na kojem su ispisane riječi mojom drhtavom rukom. Preko jednog prijatelja dođoh do adrese vašeg radnog mjesta te je ispisah na poleđini bijele koverte što leži na stolu.
Poštovani predsjedniče za kojeg kažu da ste najbrži čovjek na stotinu metara s preponama i zbog čega ste trebali ući u Ginisovu knjigu.
Ja Goran Vasiljević imam jako veliki problem i tražio sam savjete od prijatelja, ali uzalud, a obraćao sam se i našoj poznatoj proročici Afroditi.  No, ni ona me ne ohrabri.Stoga kada ova koverta dospije u vašu zgradu molim vas uzmite je i uvidjećete te da je 2. maj najgori dan mog života, dan koji nastojim zaboraviti.
Tog dana negdje u jedan sat poslije podne zapeo sam nogom od prag te vilicom udario u el.šporet, prilikom čega mi je ispala lijeva jedinica. Za razliku od vas koji imate dva takva zuba viška i ne marite za tim da se takvo što može desiti i vama. Žena me je sutradan uputila kod svoje prijateljice koja je inače vrhunski stomatolog. Pojavivši se sledećeg jutra u omanjoj ordinaciji Zora (tako se zvala) me upita kakav bi želio zub nadograditi na polovicu onog što je ostalo. Jednostavno sam slegnuo ramenima te se u potpunosti predao njoj. Nakon nekih pola sata brujanja mašine te mog pljuvanja u keramičku čašu, dobio sam novi zub. Na njezinom licu primjetih izraz zadovoljstva dok ona spustaše ogledalo povrh mog lica.
Ali...Gospodine predsjedniče, kad se nisam onesvjestio! Pa ta žena mi je nadogradila zlatan zub. Zamislite samo koliko sam tog časa bio ljut više na samog sebe nego na nju. Al' meni se od tog dana svi smiju pa sam čak i djeci postao smiješan dok mi žena uporno da govori da ću to jednog dana sve zaboraviti. Prošlo je mnoštvo dana a ja ne zaboravljam. I zbog toga tražim vaš savjet, cjenjeni predsjedniče – Da li da izvadim ili ostavim tu jebenu navlaku? Molim vas, pročitajte moje pismo te pošaljite savjet na moju adresu ispisanu na dnu papira, jedini predsjedniče s tri mozga.
Vaš odani Goran Vasiljević.ulWaltera Neugbauera 75 290 Banovići Bosna i Hercegovina.

Vida Nenadić
PUTUJ EVROPO(M)

Putevi nas, kao i noge, svuda vode.Ponekad nam se i ukrste, poput nogu, koje se prekrste. Čak i u takvim okolnostima meni polazi za rukom da se na tim putevima ne sretnem sa planiranom osobom i na već dogovorenom mestu.

Po izlasku iz autobusa na manju pauzu, uhvati me panika da je autobus kojim doputovah već otišao, a da onaj, koji nije došao kolima, neće ni doći po mene u Kruševac.A svaki drugi autobus se čeka satima, koji nisu život, nego samo izgubljeno vreme života.Srećom, ovaj moj autobus je bio otišao samo po gorivo, jer je morao da dopuni rezervoar.Ja to obaveštenje nisam ni čula jer je stiglo u isto vreme kada i ona vest, posle koje mi je postalo kristalno jasno da dalje od Kruševca, dokle sam tada već bila stigla, ako želim, moram putovati sama.

Imala sam opet dve opcije: da tu odmah odustanem ili da nastavim putovanje. I ja sam krenula dalje. A i dalje su me lomili pravi i vijugavi putevi. Izgleda da mi je suđeno da uvek putujem po katetama, jer mi se hipotenuza izmiče.Čini mi se i da sam se ja, u ovozemaljskom životu, pretplatila na čekanje. Zašto bih inače provodila dvanaest sati na niškoj željezničkoj stanici i u njenoj neposrednoj, a po imenu i izgledu, kineskoj okolini? I zašto bih bila prinuđena da odgovaram na pitanja organa bezbednosti, kad ja nisam sumnjiva, niti imam sumnjivu facu? Približivši mi se, i niški milicioner je, ma koliko to zvučalo neverovatno, pomislio da sam pesnik. Tada sam na krilu držala plavi rokovnik i sve nešto mislim da je to njemu izgledalo kao knjiga, pa ga je zato i navelo na tu pomisao.Tražeći mi legitimaciju, on me je upitao:

- Jeste li vi pesnik?
- Kažu. - odgovorih mu.
- Onda ne treba nikakva legitimacija. Srećan vam put. – bile su njegove reči a u mojoj glavu su se istog trena pretvorile u misao da je od pesnika i Bog digao ruke.

Ipak, to mi je bio prvi i najmanje očekivani blagoslov u tom danu.Posle te uvertire, onaj vagabund, koji je bio pokriven šarolikom bradom do pojasa i opkoljen polupocepanim putničkim torbama, morao je, po službenom naređenju, da napusti stanicu.

A gluvo vreme je i dalje otkucavalo sate.U njima mi se iz duše oteše i ovi stihovi.

JEDNA NOĆNA PESMA

Sa crnog nebeskog šatora
smeje mi se, cele noći, lice meseca.
A možda mi se i ruga.
Ko to još zna?

Noć je u celom Nišu.
I opet obećavam sebi
da ću pustiti misli, da poput ptica,
prelete preko krovova. I rovova.

Noć se nadvila i nad Nišom.
A i meni je, kao i mislima,
odavno dojadila prašina.
I sva ispredena paučina.

Valjda zato i želim da poletimo zajedno,
i da mi se oči, čak iako im umor prevari kapke,
ni odmorne ne probude
u ovoj noći i ovde, u Nišu.

Samo tu ne, jer, po nepisanom pravilu,
život je uvek negde drugde.
A ovde mi se ove noći, u Nišu,
rodi samo ova pesma.

Onda se na obližnjoj klupi niotkuda pojavi još jedna skitnica. Imala je na glavi i kapuljaču a preko leđa ogrtač i bila je bosa. Kakvog li paradoksa? Svakih desetak minuta sam, osećajući njen pogled, podizala glavu sa onog mog plavog rokovnika. Na stanici nije bilo više nikog osim nas, pa sam joj ja postala glavna atrakcija. I dugo je i prodorno zurila u mene, pa sam ubrzo počela i da zazirem od tog njenog pogleda. Neočekivano sam uvidela da ona ima i saputnika, koji je bio u njenoj putnoj torbi, sa bataljenim šnirom.Iz te torbe je stidljivo provirivala mala glava umiljatog, belog mačeta.

Mnogo sam puta čekala i vozove i autobuse i avione ali se ne sećam da sam se ikad više obradovala dolasku voza nego tada. Jedva sam dočekala momenat da ga najave a onda sam u kupeu, negde oko 3 ujutro, i zaspala. Probudili su me saputnici, koji su trebali da izađu u Pirotu, a za koje do tada nisam ni znala da su tu. Spremali su se i da bace flašu vode, jer su i bez nje imali mnogo prtljaga.Oni nisu ni znali da sam ja žedna, pa sam ih zamolila da mi daju tu flašu vode, umesto da je bace. To su i učinili, naglasivši da je nose sa odmora iz Grčke i da je voda u toj flaši, navodno, lekovita.Obradovah se tad svemu tome kao dete igračci.

Posle sam opet zaspala, a iz sna me je trgao glas jedne žene, koja je otvarala prozor, nagnuvši se preko mene, skupljene i šćućorene u uglu kupea. Ona je dozivala nekoga sa perona.

- Kolja! Koljaaaa!! Koljaaaaaaaaa!!!!-odjekivao je njen glas u noći.

Ubrzo se i Kolja obreo u našem kupeu.Pogledao me je, upitao jesam li iz Srbije i, gle čuda, sledeće pitanje koje mi je postavio bilo je:

- Jeste li vi pesnik?
- Kažu.- rekoh i njemu, ma koliko to zvučalo stereotipno.
- Za 10.- reče mi i poče odmah slagati svuda po policama i mnogim drugim mestima nekakve crne kese.

Imao je Kolja bar po dva srebrna prstena na svakom prstu ruke, a oko vrata veliki srebrni lanac sa još većim krstom, koji mu je bezmalo prekrivao cele grudi. Onda je iz džepa sakoa izvadio šravciger i počeo majstorski da odvrće okvir od neonske sijalice i da na plafon stavlja nebrojana pakovanja tih crnih kesa.Ubrzo je usledila i carinska kontrola, koju je on spremno dočekao, kao i ove druge dve saputnice, ona koja ga je pozvala u kupe i ona druga, koja je samo mirno sedela i sve posmatrala.A ponekad bi ona druga i izašla i u hodnik, da osmotri situaciju, dok su njih dvoje prepakivali one crne kese. Palo mi je na pamet i da uključim kameru na mobilnom telefonu ali sam odmah odustala od te ideje.Pasoška kontrola nam je ubrzo svima pregledala pasoše a njemu je, to sam svojim očima videla, uzela i novčanicu koju je on bio prethodno savio i stavio u pasoš.

Posle srpske, usledila je i Bugarska kontrola, jer ovo nije bio običan, nego međunarodni voz.Za ovu drugu po redu kontrolu je se i ona dama, koja ga je pozvala u kupe počela spremati tako što je prvo skinula farmerke i umesto njih obukla dugačke gaće do kolena. U njih je, u svaku njihovu nogavicu ubacila po jedno tuce cigareta sa svake strane ( ukupno njih 4 po nogavici i po logici stvari i broju strana sveta ) a onda je te iste gaće dobro podvrnula štrufnama, pa je sve to još bolje pokrila jednom širokom suknjom.Narednih par minuta je provela pakujući jedno tuce cigara u jednu, a drugo u drugu nogavicu unihopki, koje je bila izvadila iz putne torbe i odmah vezala njihovim stopalima, koja je bila ostavila prazna baš iz tog razloga vezivanja.Vezala ih je tako oko svoga struka. Posle je to isto ponovila a te druge unihopke je, za razliku od prethodnih, koje je vezala na leđima, njihovim stopalima vezala na stomaku.A onda je promenila i jaknu, obukavši jednu, koja je bila ogromna i crna. Kad su se pojavili carinici, počela je odmah da se pravda da ona nema ništa za carinu i uporno je otvarala torbu da bi ih uverila u istinitost te njene izjave. Pri svemu tome je morala i da se sagne, a tad bi se ispod te njene crne jakne jasno ocrtavale sve one oštre ivice od kutija cigareta.

Kad je sve to prošlo, kao što sve u životu prolazi, onda je Kolja povadio one pakete sa plafona i mnogih drugih, nevidljivih a postojećih mesta.Posle je nestao na prvoj sledećoj stanici. Njih dve su ostale u kupeu da putuju samnom do Sofije.Malo li je?

- Da li znate koliko je udaljena željeznička od autobuske stanice u Sofiji? – upitah ih ja, već zabrinuta da ću zakasniti na otvaranje susreta, na koje sam bila krenula tada već pre puna 24 sata, sa jasnom namerom da stignem na vreme.

- Tu je ona, odmah do željezničke.Na nekolko stotina metara. Sve ćemo ti mi pokazati.A jesi li se bila uplašila?Šta si mislila?Da smo mi nekakva mafija....- upitaše me Bugarke na tečnom srpskom jeziku.

Odgovor sam diplomatski prećutala.Gde li sam to naučila? Samo sam ih ljubazno zamolila da, ako mogu, vrate u ležište onaj okvir od neonske sijalice, koji se bio preteći nadvio nad našim glavama. Prvo mi rekoše da ne mogu jer one nemaju šravciger, a onda ona u crnoj jakni ustade i gurnu taj okvir tako jako, da se on više nije ni pomerio tokom našeg putovanja.

Nekolko minuta kasnije sam ih upitala:

- Kako vam je u EU?
- Ne pitajte nas ništa o tome... Ovde su nam sve oduzeli i privatizovali.... Posla nema ni od korova.

To o nemanju posla mi je i samoj bilo jako dobro poznato.

- Neeeeema....-  ote mi se tugovan glas, koji je bio krenuo iz dubine mene. - A koliko koštaju te cigare u Srbiju, a koliko u Bugarskoj?- upitah ih ja, neupućena nepušačica a pri svemu tome i nezaposlena ( jer biti pesnik nije zanimanje ), a zainteresovana.

- Kod vas su 8 a kod nas 12 evra....

I sve mi postade jasno u deliću sekunde. Kažem jasno, a dodajem i pomalo mutno.
Nije im promakao ni moj pasoš, koji je bio crvene boje. On ih je podsetio na njihove, pa me upitaše otkud mi bugarski pasoš, a ja im rekoh da on to nije i odgovorih i čiji je.

-  To ti je mnogo dobro, zbog vize. - rekoše mi one u glas.

Putuj Evropo(m)!!!! Hmmmm……

Uvideh tako da Evropa njima nije otvorila, nego je samo malo odskrinula vrata.U to sam se ponovo uverila odmah na autobuskoj stanici u Sofiji, videvši da banka koja treba da se otvori u 8 h, počinje da radi tek oko 8h  i 45 min.A ne mogoh a da ne primetim i da na celoj autobuskoj, počevši od radnika u obezbeđenju, pa preko onih na prodajnim šalterima i  informativnom desku, niko, ama baš niko, ne zna ni da bekne na engleskom jeziku. Kako bih ja progovorila, jer sam uveliko bila navikla da se služim engeleskim u svim stranim zemljama, oni bi me odmah u startu prekinuli rečima:

- Nje razbiram…Ње разбирам....

Aiiiii…. Muke moje neočekivane…. Once in Rome, do as the Romans do. Pričala bih i ja bugarski ali ja taj jezik ne znam Baš sam ovde kao bačena. I nespremna.A nisu li i oni ulazak u EU dočekali nepripremljeni? Što se cena tiče, vidim da su se prilagodili.A o ceni korišćenja javnih WC-a da i ne govorim.Tu bar, čini mi se, drže evropske standarde.

Platne kartice ne primaju kao sredstvo plaćanja a ni evre. Na kursnim listama menjačnica, na samom njihovom dnu, videh i Yu dinar. Samo ne videh njegovu vrednost jer nije ni bila upisana.

Usledilo je ulazak u bus za Sandanski i treskanje po kaldrmisanim ulicama Sofije, praćeno mojim pogledima na sve predele iz njene okoline, posmatrane mojim a nešto kasnije i očima  divlje srne, koja је iznenada izletela iz šume.Na tom putu sam videla i dva magarca.Bili su upregnuti.

Autobus je već miljama daleko od svega toga, već viđenoga.A daleko je i Melnik. I bejaše mi mnogo žao što u Sofiji nemadoh vremena da odem do katedrale “Aleksandar Nevski“. Ko zna da li će mi se opet pružiti prilika za to?

Ipak stigosmo.Lep je gradić ovaj Melnik.Samo, imajući u vidu da on ima samo 250 stanovnika, odmah mi je postalo jasno da će nas svih tih 250 ljudi tokom ova tri dana gostovanja u njemu, početi i lično prepoznavati na ulici.Mislim da su o tome razmišljali i naši organizatori, pa su se potrudili da u nemu provedemo samo onoliko vremena koliko nam je stvarno bilo neophodno da prezalogajimo i prespavamo.

Ubrzo sam se uverila sa kakvim žarom Bugari čuvaju lepote svojih tradicija kroz folklorne igre, pesme i rustičnu kuhinju.A većina restorana i kuća ovde ima i izbu, što je njihova reč za vinski podrum.

U okviru programa je bilo i nekoliko promocija.Jedna od njih je bila sazdana od promocija više knjiga a u okviru nje, bila je i promocija romana jedne srednjoškolke. Radovala sam se da i o tome nešto više čujem, ali avaj. Sve se svelo samo na njen izlazak pred publiku i smešak posvećen istoj, a o romanu niko ne reče ni reči ni na bugarskom a kamoli da se neko usudi da to prevede na srpski.U svom tom nizu knjiga koje su promovisali autori, ja sam samo zapamtila Aleksandra. Ne znam zašto.Možda zato što mi se dopala njegova pesma Pobednici.A kasnije sam saznala i da taj Aleksandar i dalje putuje motorom po svetu, iako uskoro puni šezdeset devetu.On je, u razgovoru, krio godine, ali ja sam posle lako došla do te cifre, pročitavši njegovu biografiju.

I kad su meni, a i većini drugih pesnika koji su doputovali iz inostranstva, oči bile na pola koplja, domaćini su krenuli sa programom u kome smo tek posle ponoći trebali da recitujemo uz sveće. Tu se ni moj glas ni stih nisu mogli čuti a cimerke mi posle rekoše da sam te noći pričala u snu. Ko zna, možda sam ja tada u snu i recitovala?!

Sledećeg dana smo svi govorili po nekoliko pesama.Zapravo, kako ko…. Neki od nas čitaju, neki recituju, neki aplaudiraju a neki samo snimaju.Samo i dalje niko ništa ne prevodi.Ja sam tada odrecitivala svoje odabrane pesme i pažljivo odslušala ostale učesnike.Kroz misli mi još prolazi  jedan stih iz Ilijine pesme:

“ Devojčice u telu žena
 ne sastavljaju kolena”

Ako svo to neprevođenje može da ima i svoju svetlu stranu, onda sam je ja ugledala onog momenta kad sam upoznala Yulianu. Jedino sam se sa njom sporazumevala na engleskom jeziku.

Mnogo sam se radovala i odlasku u Rilski manastir, iako nas je toga dana pratila kiša. To je najveći i najpoznatiji pravoslavni manastir u Bugarskoj, smešten na planini Rili, na nadmorskoj visini od 1147 metara.

Narednog dana, na putu do Banskog sam se uverila da postoje dve vrste autobusa. Jedna je ona koja ima auspuhe koji izbacuju izduvne gasove u spoljašnju okolinu, a druga je ona koja ima neke rupe, kroz koje se probijaju ti izduvni gasovi u unutrašnjost autobusa i polako ali sigurno guše sve putnike.I namernike.

A povratak iz Sofije, koji mi je trajao duže jer sam vozom putovala do Beograda, kako bih izbegla sva ona nepotrebna čekanja, ostaće mi u sećanju i po mašinovođi Đuri. Nije to bio onaj Đura sa Radio Index-a , iz programa  Pitajte Đuru, a ni ja ga nisam ništa pitala. Sećam se i da je mojoj saputnici Ružici, kad mu je dala kartu na pregled uputio prekor :

-  Šta se ti dereš? 

A ona tada nije bila ni reči progovorila. On je uporno pokušavao da me odvede na kafu, nudeći mi da me prebaci u spavaća kola kao i da me ubedi da treba da siđem u Nišu.Odmah sam shvatila i zašto. Nešto kasnije je on izašao, baš na toj, niškoj stanici, a ja sam produžila dalje istim vozom.Nije on kriv. Kako je on uopšte mogao znati da sam ja, pre samo tri dana, na toj istoj voznoj stranici, tu, u Nišu, odreždala pola dana, čekajući međunarodni voz za Sofiju? I ako ikad opet odem u Niš, to će biti samo pod uslovom da iz njega ne putujem nigde dalje.

Stigavši u Begrad, ja sam, kupivši novu kartu, prosto utrčala u voz, koji je već bio postavljen na koloseku sa koga uobičajeno kreće za Užice. Na razglasu se čuo glas spikera, koji je obaveštavao putnike da međunarodni voz za Kijev upravo polazi sa stanice. Idući ka sedištu u ovoj bezmalo praistoriskoj, ruskoj kompoziciji, pitala sam se šta li tek čeka te putnike?! Usput jedva prođoh pored ulaznih vrata, kraj kojih se osećao i širio miris fekalija i ustajalog urina.Bilo mi je jasno da je voz već neko vreme tu stajao i da su ga neki prolaznici koristili kao javni WC. Setivši se cena tih usluga u Sofiji, pođoh da otvorim prozor, koji verovatno nije ni zapamtio kad ga je poslednji put neko očistio. Tad iznenada ugledah druga pesnika.Znajući da je on mašinovođa, upitah ga:

- Gge si to krenuo? Je l ti voziš ova govna?- ote mi se uz prvo i ovo drugo pitanje.
- Pa gde si ti?!Odoh da kupim doručak.Ja vozim ovaj voz i njegove putnike.- odgovori mi on, očigledno želeći da zvuči poslovno.

Tad sam po drugi put osetila miris, sličan onom po ulasku u ovaj voz, a moj saputnik, koji je gledao na drugu stranu, kroz otvoren prozor ovog istog voza, tad ugleda jednu ženu kako izlazi iz voznog WC- a, a onda i iz voza.

- Sram te bilo! Nije ti ovo javni WC! Kako smeš da ga koristiš kad njime i ne putuješ?

I da zaključim, da nas nisu onako očigledno nipodaštavali neprevođenjem, još bi se moglo pomisliti, i reći, da nam je bilo lepo u Bugarskoj. Ipak, srećom koja prati pesnike, prava poezija može da se namiriše. Ona se prepoznaje srcem i bez prevoda. Ako mi ne verujete, pitajte druge pesnike! Ja sam možda nekima, poput onih sa početka ove priče, samo izgledala kao jedan od njih.A opet, ništa nije tako kako izgleda, zar ne?

Boba Đuderija
ŽELJEZARA BLUES

Mi smo ljudi na čekanju
u kolektivnom ufanju
da leći će plaća, plaća koja
jedva poplaća
oni naramak daća

Poslali su nas doma
proizvodnja nam je koma
a mi smo radili
i ništa nismo shvatili

Bilo je i robe, i tržišta i kupaca
kako nam je to firma
postala ničija štraca?
Prodalo nas strancu
on nas je drža na lancu
dok nas nije pridavija
dok nije jamija jamija

Prodala nas vlastita mater
ka tuđe, ka neželjeno dite
prodale nas naše lipe
Pantovčačke svite

Sad smo na kolektivnom odmoru
odnija nam je vrag sriću
Jebapasmater onome
šta je upalija sviću....

***

Miladin Berić
SLAVA 

Došao sam priki Savi
jer on danas slavu slavi
ispred kuće hvala Bogu
drmnuo sam jednu s nogu.

Od čitanja do koljiva
popio sam čet'ri piva
tek što sjedoh ja na klupu
donese mi gazda supu.

Da ne bude veće larme
uzeo sam dvije tri sarme
poslije sarme iz tri puta
pojeo sam pola buta.

Pri odlasku duše site
smazao sam frtalj pite
po kolač od svake sorte
i na kraju dvije torte.

Krenuh kući prije zore
dok se prike sa snom bore
i kad priku pita prija
ode l' ona poguzija.

***

POSLANIK

Kažu boljeg bilo nije
člana Skoja i Partije
u to davno vrijeme gluvo
u oku je bratstvo čuv'o.

Kad je ona zemlja pukla
baraba se preobukla
do kod Goje bješe kesa
bio je iz eS De eS-a.

Kad su Goji dali nogu
pobjego je on u Slogu
Kad je Slozi pala cijena
prešao je kod Mladena.

Sad je kažu on uz Milu
i ne jebe živu silu
biće uvijek sve do smrti
tamo gdje se para vrti.

***

Sabahudin Hadžialić
LJUTE PAPRIČICE

On/ona krije noge
aktivnosti vlastite
i nestaje u magli
mahalsko
i
rodjačko-jaransko-dogovorene
ublehe.
...
Kreacija?
Ne!
...
Ovdje je riječ o
književno-političko-umjetnički
izmanipuliranoj sjenki
pojavnih oblika kiča
(šunda..ups!)
uz upside-down nadanja.
Bosanskohercegovačkih.
Ljudskih.
...
O čemu to ja?
O današnjoj kvazi art sceni
literarnih snoviđenja
u Bosni (i Hercegovini)!
Ljutih..
...kao papričica...

***

Dejan Đorđević
ŠALJI DALJE

U ulici SRAMA,
Sreo sam majmuna zaraženog poštenjem,
sišao je niz stepenice u  podrum.
Okretao je veliki točak,
mleo ideje onih koji su dizali bune,
od njih pravio predivne krvavice,
i služio ih na prijemima.
Jeli  ih samo poznati,
dobijali na kilaži,
slikali se za medije,
i davali kratkoročna obećanja.
U ulici SRAMA
sve je  tako normalno.
Sačinio sam izveštaj
spakovao u kovertu,
i poslao jednom književnom časopisu,
za svaki slučaj.

***

ONI  PA  VI  I OBRATNO

Čiji su?
Naši nisu.
Mora da su nečiji.
Vaši su.
Kad nisu,
Onda čiji su?
Svačiji i ničiji,
Izgleda da su.
A nečiji su.
Oni pa Vi
Vi pa Oni
Vi za Vas
Oni za njih.
Za nas  što ostane.
A čiji su?
Ko bi ga znao.

***

Jasmina Šikić Jašiki
ZBOGOM DUNĐERSKI

Iz BG-a, preko Novog Sada,
Tremerina, pa u Bečej pravo,
rekli su nam to je prava strada,
ako ćete vi veselo, zdravo.

Podne stiže, a mi ogladneli,
grad na mestu, ali ljudi nema,
o, Bečeje, zar ste sve pojeli,
pa sad svako u svom domu drema?!

Razglednica sve veselo kaže,
obećava slike i idile,
o, Bečeje, pa ta slika laže,
ne osetih te prilike mile.

Brže ćemo u Dunđerskih dvore,
da vidimo raskoš starog sjaja,
gde Panonsko plavilo se more,
čardaci su beli ponos kraja.

Drvored je, a nije stoletan,
ima lada, tek da kažeš ima,
da ne budeš previše poletan,
svega ima, tek da samo štima.

Stvarno Zamak, ko kulisa stoji,
nepaženo okolo imanje,
i fontana sušna dane broji,
pamti neko vodeno izdanje.

A, argela sa konjima divnim,
otrcana, sklepana da služi,
to me taklo, ganulo, da živim,
divni konji došli mi do srži.

Zaboravih i zamak i mesto,
dok sam konje milovala vrane,
šta god da su nudili mi resto,
sve će s ovom slikom da prestane.

***

PREVARA

Visinu je sprala mizerija,
naše reči, čine nam se tuđe,
i krijemo oči ko krvnici;
čini mi se, volim te još luđe!

A, prevara, to je stanje svesti,
ja ne sumnjam, da me s drugom varaš,
samo moje izigravaš srce,
što se sada u NEKOG pretvaraš.

Poznajem te, ludo je što glumiš,
reci samo, kraj je i pošteno,
ne mrcvari ono bivše, celo,
idi, zbogom, tužna uspomeno.

***

GOVEDO
Dokle ćeš se
Čoveče,
Ponašati
Ko  goveče  ?!

Mitar  Mitrović

„ŽALAC“
pesme
Andrej P. Glišić

Izdavač: Autor, oktobar, 2009.; Odgorni urednik: Dušan N. Pavlović; Recenzent: Sabahudin Hadžialić; Ilustracije: Zoran Matić Mazos, Srđan Jovanović; Ilustracije korica: Vera Vujić i Predrag Milovanović; Elektronska obrada: Petar M. Glišić; Štampa: MAG-PRINT, Pančevo.

Iz Recenzije Sabahudina Hadžialića: „...Naime, njegova leksika, pretočena gruba misao u još „grublje“ riječi, njegov stih koji vapi za doradom, njegova nervoza koja odjekuje knjigom su upravo ono što ne treba ni dirati. Zbog čega? Jer to je Andrej Glišić, ogrubljela ličnost sopstvene vizije, čovjek čiji ideali su još odavno „dva metra ispod zemlje“ bez želje za uzdizanjem iz pepela riješenosti da ostanu i tamo.  I još zbog nečega?! Zbog originalnosti predočenog stiha. Ono što ne iznenadjuje kod Andreja je njegova spremnost da ogoli do bola „pravovjernu istinu“ sa kojom se svakodneno suočavamo jer kada kaže u pjesmi AMNEZIJA: „...Gdje su pare, kome ste ih dali?/U strnjištu niste zakopali!/Da vas nije stigla amnezija/Ili nekakva ino' provizija?...“ ili u pjesmi BEĆARAC:“...Srdžba raste, iz besa u besno,/Zlo ne spava, sve je više tesno./ Pretakanje iz šupljeg u prazno,/Šlajpek prazan, prez nabrekao./Premijer, zar vam nije žao..“ on istinski prepoznatljivo, ogoljeno, slika sumornu realnost prostora ne samo u Srbiji već i Balkana in general. Ta zloglasna riječ - tranzicija na ovim prostorima i nije ništa drugo do topla riječ za beskrupuloznu pljačku, otimačinu i izmanipuliranu zasljepljenost nacionalnim intreresima naroda a sve u ime obezglavljivanja na način da taj narod(i) i dalje bira odabrane, dželate sopstvene sudbine. I da se ne buni, već da traži još. Sa svakim novim izborima...
Andrej je svjestan da nisu opasni oni što ništa ne znaju ili oni što mnogo znaju, već oni što malo znaju. Obrazovani u tranzicijskom sistemu sa primjesama komunističkih natruha, završavajući školovanje brzinom formule jedan (3 u jedan, što se kaže...) odjednom postaju svršeni političari, magistri, doktori njima samo znanih nauka. Vazelinskih, nedorečenih. Andrej to vidi i kaže kao u pjesmi DEKLA(R)MACIJA:“..Glupost vlada s'njom propade nada./Akademskom peticom poduprta Vlada,/Zloba taštih, čaršijskih parada,/Maskarada još jedna šarada...“ Da, ovaj pjesnik je satirični prozaist stiha. Jer, dovoljno je samo pogledati dio stiha koji kaže...“...tražili ste, gledajte./Zar vam nije milo?...“ Ove direktno uobličene istine idu pod ruku sa konstatacijom koju je nedavno i njegov recenzent rekao kako mu nije jasno što se najavljuje toliko štrajkova umjesto da se uživa u blagodatima svoga glasa. Glasali ste, uživajte. Životno iskustvo Andreja Glišića iziskuje ne samo poštovanje već i divljenje vrijedno nas, malih dodjoša, što pokušavamo doseći visine uspostavljene i njegovim pisanijama. On svoje prozne priče u poeziji, ako to tako mogu nazvati, Domanovićevski britko usmjeravava koristeći Nušićevu dramaturgiju mada ne jednom osjetih i poneku banalnost koja je na dobrom putu da dosegne Ćopićevu visprenost izraza...“

VESTI/VIJESTI

KONKURS ZA NAGRADU
„ĐORĐE FIŠER“ ZA 2009. GODINU

        Sekcija humorista i satiričara Društva književnika Vojvodine po osmi  put raspisuje konkurs za dodelu nagrade „Đorđe Fišer“. Nagrada se dodeljuje za doprinos humoru i satiri, kako spisateljskim radom, tako i ostalim aktivnostima koje doprinose popularizaciji humora i satire u Srbiji. Predloge i prijave slati na adresu: Društvo književnika Vojvodine, Sekcija humorista i satiricara (za Ninusa Nestorovića), Braće Ribnikar 5, 21000 Novi Sad. Rok za prijave je 30.11.2009. godine.

Predsednik Sekcije humorista i satiričara DKV, Ninus Nestorović

***

Zbornik radova sa skupa o Glišiću i Domanoviću

Biblioteka Srpske akademije nauka i umetnosti predstavila je početkom oktobra ove godine Zbornik radova sa naučnog skupa o Milovanu Glišiću i Radoju Domanoviću, održanog oktobra 2008. godine povodom 100. godine od njihove smrti, a koji obuhvara 40 referata.

Predstavljajući Zbornik kao njegova urednica, dopisni član  SANU, književnica Svetlana Velmar Janković se zahvalila svim učesnicima, ne samo zato što su dali značajan doprinos književnoj nauci i dragocenom sećanju na značajne srpske pisce, već i št su na vreme dostavili referate.
Takođe se zahvalila i privrženim saradnicima  SANU na čelu sa sekretarom Zbornika Slobodankom Predojević, jer je posao završen u neuobičajeno kratkom roku, za samo godinu dana.

Ona je ukazala da se više (25) učesnika bavilo Glišićem (pripovedač, pozorišni čovek,  prevodilac, novinar) i to pre svega njegovim jezikom u prevodima i mogućim uzorima u ruskoj, francuskoj i italijanskoj književnosti.

Domanović je sagledavan, kako je rekla Velmar-Janković, u "obnovljenoj moći njegove satire, neočekivano oslobođene granica vremena u kome je nastajala, ali naslonjena na temelje folklorne tradicije i autorovo uverenje da je književna satira jedina moralna i duhovna šiba  kojom se može isterati zlo iz nevremena nagnutog nad buduće dane Srbije".

Dopisni član SANU  Nada Milošević-Đorđević je konstatovala da je bila srećna ideja da se povežu Glišić i Domanović i to ne zbog poklapanja jubileja, već zbog srodnosti književnih opusa.

Ona je primetila da su u referatima potvrđene bliskosti ova dva pisca kroz analizu njihovih satiričnih stavova, odnosa prema folklornim oblicima, prema patrijarhalnoj kulturi, seoskoj i gradskoj tematici, iako je postojala distanca u pripovedačkoj tehnici i idejama.

U posebnom osvrtu na folklorne elemente u delima dvojice pisaca Milošević -Đorđević je konstatovala da su oni za Glišića izvor pripovedačkih postupaka, a kod Domanovića put za nalaženje arhaičnih oblika utopije, socijalne pravde i specifičnog otpora prema političkim i društvenim tranzicijama srspkog društva na prelazu iz 19 u 20. vek.

Po njenom mišljenju, referati u Zborniku na nov, svež  način tumače oba pisca, njihova dela i njihovo društveno i kulturno okruženje.

Prof. dr Milo Lompar se osvrnuo na  metode rada savremenih proučavalaca književne prošlosti da bi podvukao da se oni mogu videti primenjeni u praksi u Zborniku.

***

Čotrićeva knjiga u Poljskoj

U Poljskoj će iduće godine biti objavljena knjiga izabranih aforizama Aleksandra Čotrića pod nazivom „Crna knjiga“.

Aforizme je izabrala i na poljski jezik prevela  Olga Lalić Krovicka.

Recenzent knjige  je Tadeuš Zavadovski, koji naglašava da su Čotrićevi aforizmi „opozicija protiv svih oblika totalitarizma i dominacije nad drugim ljudskim bićem“.

Kada bude objavljena, „Crna knjiga“ će, uz učešće autora, biti predstavljena pred čitaocima u više poljskih gradova.

Knjige izabranih  aforizama Aleksandra Čotrića objavljene su prethodno u Rumuniji i Makedoniji.

***