Priprema PRVOG BALKANSKOG FESTIVALA SATIRE BALKFEST SATIR 2009 je u toku i uskoro ćemo, kako saznaje ZIKISON.INFO, imati detalje i o samom procesu finansiranja projekta.

Narod je izgubio poverenje u državu jer se najmanje veruje u ono što golim okom nije vidljivo!

People have lost trust in state because at least he believes in things which is not visible with an eye!

Miodrag Tasić

Borislav Mitrović
POLITIČAR  I  OBRAZ

       Nije zgodno kada političar izgubi obraz. Ipak, dešava se. Ne može čovjek pored toliko obaveza paziti i na obraz. Važnije je sačuvati fotelju i neku crkavicu za… unuke!
     Ali, obraz može zatrebati čak i političaru, bar pred izbore. Ili kad se bira nova vlada. On tada pozove poslušnike i lijepo im naredi, da mu pronađu izgubljeni obraz! Ubrzo se pojavi najodaniji među njima:
- Gospodine, pronašao sam Vaš cijenjeni obraz! Zaturili ste ga, znate, u onoj carinskoj aferi!
Dolazi i drugi poslušnik:
- Izvolite obraz, gospodine! Jedva sam ga prepoznao, zaprljao se u naftnoj… aferi! Pristižu i ostali. Nose političaru njegov izgubljeni obraz,a on onako za sebe kaže:

- Auuu, zar sam se toliko… OBEZOBRAZIO?!

Danas imamo više gorila u parlamentu, nego u zoološkom vrtu.

There is today more gorillas in Parliament than in the ZOO.

Mitar Mitrović

SATIRA FEST 8. I 9. OKTOBRA POD MOTOM
„LEC MEĐU SRBIMA“
(Saopštenje za javnost)

Sedmi međunarodni  „Satira fest“ biće održan 8. i 9. oktobra u Beogradu. Slogan ovogodišnje manifestacije glasi „Lec među Srbima“.

Delegacija Beogradskog aforističarskog kruga položiće 8. oktobra od 16 časova cveće na spomen bistu Radoju Domanoviću na Kalemegdanu i spomen ploču Jugoslovensko-poljskoj ligi, u Uzun Mirkovoj ulici broj 5.

Prvoga dana u Ministarstvu za dijasporu, u ulici Vase Čarapiće 20, s početkom u 17 časova biće održan književni skup posvećen Stanislavu Ježiju Lecu (1909-1966), na kojem će o ovom velikom poljskom i svetskom aforističaru, povodom 100 godina od rođenja, govoriti poznavaoci njegovog stvaralaštva. Tom prilikom svoje aforizme kazivaće poljski i srpski autori ove forme.
Sledećeg  dana, u petak, 9. oktobra, s početkom u 20 časova, biće održano „Veče aforizama“ u velikoj sali Gradske opštine Stari grad, ulica Makedonska 42, na kojem će se publici predstaviti  tridesetak aforističara iz sedam zemalja - Poljske, Makedonije, Rumunije, BiH, Crne Gore, Hrvatske i Srbije. Žiri će proglasiti najbolji aforizam izgovoren na „Satira festu“. Njegovom autoru pripašće priznanje „Vuk Gligorijević“.

Upravni odbor  Beogradskog aforističarskog kruga, u čijem sastavu su Aleksandar Baljak, dr Slobodan Simić, Aleksandar Čotrić, Vitomir Teofilović i Dušan Puača jednoglasno je odlučio  da novoustanovljeno priznanje za životno  delo pripadne velikom slovenačkom  aforističaru Žarku Petanu. Petan  je, po mišljenju članova Uprave, jedan  od najboljih stvaralaca satire na bivšem jugoslovenskom prostoru. Ovaj slovenački pisac rođen 1929. godine, objavio je petnaest knjiga aforizama i preveden je na trideset stranih jezika. Dobitnik je visokih književnih priznanja u Sloveniji, Italiji, Bugarskoj, Austriji, Nemačkoj i drugim zemljama.

Od ove godine „Satira fest“ je dobio svoj Savet, a na njegovom  čelu nalazi se Miodrag Jakšić, književnik i državni sekretar u Ministarstvu za dijasporu Republike Srbije. Članovi Saveta su ugledni književnici i profesori univerziteta.

Održavanje manifestacije pomogli su Gradska opština Stari grad, Skupština grada Beograda i Ministarstvo za dijasporu Republike Srbije.

BEOGRADSKI AFORISTIČARSKI KRUG
Aleksandar Čotrić
064 826 00 00

Pismenost se isplati. Poslanici koji su glasali Zakon o informisanju dobro su unovčili svoju ruku!

Literacy is worthwhile. Delegates who has voted for the Law on media/information- made a lot of money out of their own hand!

Miodrag Tasić

WEEKLY INTERVIEW

Правда Subota-nedelja 3-4 oktobar 2009.

NINUS NESTOROVIĆ, JEDAN OD NAJUSPEŠNIJIH SATIRIČARA, ZA PRAVDU TVRDI:

SRBIJA JE I DANAS PARTIJSKA DRŽAVA
Bio sam član nekoliko stranaka. Išao sam na partijske sastanke i prikupljao materijal za pisanje! Nema pisca koji bi mogao da „izmisli“ takve likove! To treba doživeti!

Lekaru obavezno nešto ponesite. Ne zaboravite: Vaše zdravlje je u vašim rukama.

Podignite se uvis! Tonemo sve dublje.

Džabe mi je što volim da jedem. Od ljubavi se ne živi.

Isključite televizor. Dobićete bolju sliku.

Optuženi se branio sa slobode. Sve dok je imao municije.

Pokazao bih vođi da ga i ja volim, ali ne smem da priđem.

Srbija je medicinski fenomen. Vođa je bolestan a nama nije dobro.

I kokoška ima mozak. Ali većini je poznata po batacima.

Između psa i gazde postoji ne raskidiva veza. Lanac.

Četnik bi danas za prelazak u partizane  dobio pare, stan, kola i aparat za brijanje.

Ostao sam u Srbiji iz patriotskih razloga. Nisam imao kud.

Ja Srbiju ne dam nizašta na svetu. Srbin iz Kanade.

Krive su i žrtve. Da nije bilo njih, ne bi bilo ni masakra.

Mladost brzo prođe. Dok lupiš glavom o zid.

Podzemlje je temelj naše države.

Žao mi je kriminalaca Ubi ih ta žestoka konkurencija.

Ima i poštenih političara. Radi njihove sigurnosti nećemo im otkrivati imena.

Ninus Nestorović

© 2009 Keti Radevska - MACEDONIA

U ime nacionalnih interesa naroda nemamo državnog interesa građana.

In the name of the national interest of the citizens we do not have state interest of the citizens.

Suno Kovačević

RADOMIR SMILJANIĆ
PAD KOMUNIZMA I Ubistvo na Dedinju
(seksualno–politička edukacija)

– Vrati mi moje dete, zlikovče! Sotono! Kurvaru! – cičala je sve razdraženije drugarica Zovko – Samo bi da jašiš ženske i da izmišljaš nesreće! Demonu u ljudskom obličju! Vampiru! – kidisala je drugarica Angelina Zovko na druga Trileta, čoveka zaduženog za bezbednosnu situaciju ovog područja. – Odvratni, skaredni stvore! Ništarijooo! Hoću moje dete! Smesta da si mi ga stvorio, stvore! Ništarijooo! Hoću moje dete! Smesta da si mi ga stvorio!Smesta! Dosta mi je tvojih mućkarija! I tvojih perverzija!... Komunjaro!
Ovi uzvici, ovo histerisanje jedne zaista do srži ojađanje, izbezumljene žene, činilo se da su sad, odjednom, počeli da pridaju celoj mučnoj, užasnoj situaciji nekakve nove obrte. Kao da se u slučaju drugarice Zovko, majke otetog maloletnog ženskog deteta, nazirahu neki novi momenti...
Ali se fotoreporter Boki nije dao pomesti. On je i dalje bio na visini svog profesionalnog zadatka.
– Ovamo! Evo, ovde... – gurao je raspomamljenu drugaricu Zovko, osujećuji je da i dalje kidiše na ponovo oklembešenog Tileta i ujedno je sve više „uglavjujući“ na mesto tačno ispod dovratka i omče konopca koja je odozgo visila i zloslutno se njihala spremna da proguta krhki vrat nesrećne žene. – Tu tu, ženo, tako – tu se nacrtaj, polako, šta se koprcaš, stani malo, ne trzaj se, ne bacakaj se, budi za trenutak mirna dok ne škljocnem aparatom, to je za tvoje dobro bre, za dobro tvoje i tvog nestalog deteta, taaaaako... trenutak... Sve sam lepo aranžirao, i veš–konopac...
I novi, ko zna koji po redu blic, sevnuo je iz ruku čuvenog snimatelja, fotoreportera Božidara – Boki Paripovića (Parezanovića).
I Boki  je znao da je ovo njegov zvezdani trenutak. Da, on je to dobro znao već je u sebi licitirao sve one čuvene svetske listove sa ovom fotografijom na udarnim stanicama – LAJF, ŠTERN, PARI MAČ... i, naravno – prebrojavao sve one teške dolare, marke, franke koji će u njegovom džepu, džepu jedinog nosioca prava ovog spektaluralnog fotoćelijskog prikazanja zazveketati („I u zemlji komunista na vlasti – kidnapaju decu“; „šta vredi proklamovana jednakost u siromaštvu, kada su isti ti sirotani nejednaki u sigurnosti, neki gube i svoju rođenu decu...“ itd. itd. – takvi i slični senzacionalistički naslovi su mu treperili pred očima).
Novinar Petronije Ćuk, međutim, jedan veoma taktičan i osećajan čovek, smatrao je da bi bilo neukusno i neprikladno, čak i nemoralno, nasrtati dalje na ovu jadnicu, saletati je bolnim pitanjima, izvlačiti, cediti iz nje još bolnije odgovore. Ta već i to što je ona, raspomamljena od tuge i očaja, evo, skakala u oči glavom predsedniku Kućnog saveta, aktivisti i drugu zaduženom za bezbedonosnu situaciju i obasipala ga pogrdama i nesuvislim optužbama, okrivljujući čak i njega za nestanak deteta, bilo je dovoljno da se reporterska beležnica u ovom teškom slučaju napuni do vrha.
– Hajd sad – tutanj u štampariju! – povuče reporter Ćuk svoga kolegu snimatelja, koji je upravo nastojao da omču konopca sada i namakne drugarici Zovko na vrat. Najverovatnije je da je tom kongenijalnom preslikavaču patnji i radosti, bola i ozarenja ovog našeg tako jadnog sveta pala blistava ideja na um – FOTOGRAFISTI OJAĐENU MAJKU U SVIM FAZAMA NJENOG SLADOSNOG PREDAVANJA U KRILO SMRTI POMOĆU OMČE OBIČNOG UŽETA ZA SUŠENJE VEŠA.
– Hajde bre, znaš da nam vreme otkucava kao taksimetar... Kad će ovo Šipki (popularni nadimak za glavnog štampara lista) da ušnira u preksutrašnji broj!
– Dva minuta samo!... – mrsio je Boki i tek što je uspeo da svu koprcavu drugaricu Zovko ugura u omču.
– Ama ni dva! Poludeo si! Imaš valjda već pedesetak fotosa – dosta! Trk, skupljaj pinkle, samo da ne zakasnimo za ovo najvažnije ufuravanje u preksutrašnji list... Po prvi puta u životu diktiram slovoslagaču neredigovan tekst i neobrađeni tekst! Čudo, a! Čudo neviđeno!
I dok je drugarica Zovko, divno uokvirenog vrata onom omčom, bogarala i dalje protiv Trileta, a već je i žena glavnog aktiviste zapanjena, držeći flašu vinjaka buljila u ceo prizor (Boki za svaki slučaj, opali i na nju jedan blic), Ćuk je uporno cimao svog kolegu ka izlazu. Međutim, ovaj se praćnu i otrže, poče užurbano da skida dva od ukupno četiri fotoaparata sa svog vrata.
– Na – povika zadihano Petroniju Ćuku – evo, neka Puša, znaš Pušu, Puleta, a može i Peki, svejedno, jedan od njih dvojice moraju u redakciji, neka neko od njih brzo izvuče iz polaroidke i odabere koji bilo fotos ove ucveljenice, to je za preksutrašnji broj sasvim dovoljno... Ti to sredi tamo. Ja ovde imam dalje da radim...
– O–kej, al’ ja moram da uletim u kola, kako ćeš se ti dobatrgati do redakcije?
– Uzimaj kola, uzmi helikopter ako treba, Boing, Džambo–Džet, šta god hoćeš – trči tamo u štampariju i sredi to za preksutrašnje izdanje. Ja ovde ostajem da radim za večnost...
No, Boki nije imao vremena za adekvatnu pozu pri izgovaranju ovih važnih reči, punih nekakvog posebnog značenjskog naboja (rad za večnost, za istoriju, za potomstvo, za... itd.), jer samo što je Ćuk odhurio, skoči i on – primetio je naime da je drug predsednik Kućnog saveta Trile ugurao drugaricu Zovko u jedno sporedno odeljenje, to je bilo kupatilce.
Oh, kako su samo snalažljivi i vešti, kako dovitljivi i nezadrživi naši fotoreporteri! Oni posebno. Kako je samo, evo i sada, bukvalno četvoronoške, sa dva preostala fotoaparata, uleteo, uvukavši se između nogu raskrečene ojađene majke kidnapovanog deteta, drug snimatelj Boki, iskoristivši opštu pometnju, koprcanje i ciku te žene, njeno trzanje i nogatanje da se oslobodi snažnog zagrljaja i pritiska kojim ju je drug Trle gurao ka tuš–kadici, ograđenoj prozirnim poluvinilom kao prepreci protiv mlazeva vode i kapljica. Drugom nogom je aktivista Encensbergervoe broj 45, to jest potom, snažno zalupio vrata kupatila, baš kada je Boki skliznuo i smotao se iza njihovih leđa, podno klozetske šolje, nabacavši na sebe strgnute s čiviluka na vratima nekakve odevne rke i andrmolje i tako se prikrivši. No, za ovo i nije bilo neke naročite potrebe, jer je drug Trile posle zalupljivanja vrata, okrenuo ključ u bravi, pa odmah dalje još više ušuškao drugaricu Zovko iza plastične zavese u plitku tuš–kabinu, gde su tek sada oboje itekako bili zauzeti sobom – niko više izvan tog neobičnog prostora za njih nije postojao!... Novinar Boki superprofesionalac uključi – diktafon da snimi svaku izgovorenu reč...
– Mir anđelu moj, mir! Šta ti je!... Pa sto puta sam ti rekao da je tvoja mala sa mojom sestrom, u poslastičarnici „Šeher“, časti se tamo kolačima!... Sve sam to udesio... Napakostićemo onome siledžiji, pevaču, proglasiće ga za decoubicu, za teškog kriminalca!
Boki ovde dobi po prvi put nagon da izleti iz svog skrovišta i „okine“ blic u druga Rastisavljevića („upravo u trenutku kada obelodanjuje da je lažirao otmicu deteta!!!), no savlada se nekako, tek sada se pretvorio u oko i uvo (kroz prozirnu plastičnu zavesu mogao je gotovo sasvim dobro i da ih vidi zgrčene u zagrljaju u tuš kadici).
– Jesi videla novinare – nastavljao je Trile da ubeđuje drugaricu Zovko u ispravnost svoga plana – jesi l’ videla svu tu njihovu strku!... Eno ih, zujari, zuje li zuje... Mir, anđelu moj, samo mi se ti primiri, oko moje lepo... Sada smo ovde sasvim sami, za pola sata, za jedan sat najviše, doćiće tvoja mala. Ona bi već bila tu, ali sam sestri rekao da je neopazice dovede u moj stan... Da niko ne vidi... A sad, odjednom, ovolika gužva – čeka valjda da se sav ovaj svet raziđe. Jesi čula što je rekao novinar, drug Ćuk, ode pravac u štampariju... Ima slika da ti izađe u štampi, ima tu da padne i neka lova... Posle ćemo da i gonimo za lažno izveštavanje, sud će da ti odredi plaćanje odšteta zbog nepotrebnog uzbunjivanja i uznemiravanja, a? Šta kažeš? Kako radi tvoj Trile, an–an–anđeeeleeee moooooj!
I zabezeknuti Boki je ima dvostruki razlog da se zabezekne! S jedne strane, saznao je to za celu ujdurmu koja će prekosutra u visokotražnoj reviji NAŠI DANI da osvane kao najsenzacionalnija („prvo, apsolutno prvo kidnapovanje deteta u našoj socijalističkoj samoupravnoj Jugoslaviji, i to na Dedinju!!!...“). A zatim, odmah, će uslediti demanti u dnevnim listovima, na radiju i televiziji, pa onda, ta sudska tužba koju pominje i sugeriše ovaj nemogući tip ovoj jadnoj ženi! Da li jadnoj?... Jer, drugi razlog da se zabezekne imao je koji časak zatim fotoreporter Boki kad začu, onako zatrpan raznim dronjavim peškirima, džemperima, starim iznošenim haljinčinama i sakoima, nekakvo stenjanje, škrgut zuba. Ponovnim provirivanjem ispod svog skrovišta mogao je i da vidi – eto, dakle, tog drugog razloga da se tek sada zabezekne! – mogao je jasno, kroz prilično prozirnu plastičnu zavesu tuš–kade da vidi kako drug zadužen za bezbednosnu situaciju, Trile, zadiže, haljinu „ucvelenoj majci“ „kidnapovanog deteta“, „tužnoj“ drugarici Zovko, kako joj već uveliko zavlači ruku među butine i kako tom istom rukom rovari u onom toplom spoju tih njenih bujnih butina i tako vešto i navalento, da je drugarica Zovko počela da dahće iz sve snage. Škrgut zuba je sad bio u duetu, stenjanje takođe u duetu – drug Trile je već podizao jednu nogu drugarice Zovko u vis, uglavljivao tu njenu nožicu između slavine za vodu i stalka–držača za sapun, tako mu je sada „ucveljena mati“ bila u odgovarajućem položaju da on uđe među njene butine i zadatahtavši se i sam kao lokomotiva nastavi da se pribija  uz podatno telo  nesrećne komšinice sve odlučnije.
– An–an–anđele mooj, taaako, zar taaako nije mno mno mnooo–ogo booooljeeee!...
– Je je je jeeee–eesteee, je je jeeeee–eeeeste je je je... – dahtala je sve jače, očajnički siktavo se približavajući klimaksu i drugarica Zovko.
Za druga Božidara Boki Paripovića (Parezanovića, alternativno umetničko ime) postojala je samo mala nedoumica, da li sada odmah razgrnuti zavesu i „okinuti“ iz fotoaparata na ucveljenu majku, raskrečenu i nataknutu na druga zaduženog za bezbednosnu situaciju i njen društveni i lični mir u tuš–kadi, ili sačekati taj tutnjavo dolazeći klimaks oboje preljubnika, kada bi umetnička fotografija, koja bi nastala uz strahovit blejsak blica u ovom skučenom prostoru toaleta, u ovim intimnim rezervatima lične higijene i kulture tela, a „iskovana“ fotografskom rukom nenadmašnog Bokija (snimio na licu mesta: Boki), dala ko zna kakve sve sadržaje... Oho, kako bi se tek onda te dve fotografije SRAVNILE! Najpre ona prva: ojađena, bolom ubijena majka, traži vapajem spasenje u omči konopca za vešanje, kao jedino rešenju svog uništenog života, zatrte budućnosti, rešenju, dakle, u tim okruglim vratima smrti jednog užeta za bešenje („I U DRŽAVAMA S TOTALITARNOM VLAŠĆU KOMUNISTA POSTOJE TAKOĐE UCVELJENE NESREĆNE MAJKE KOJIMA BANDITI KIDNAPUJU DECU – IZVEŠTAJ IZ DALEKE NAM I PREZADUŽENOŠĆU RASTRZANE Jugoslavije koja je pred društvenom katastrofom u opštem rasulu imovine i morala građana, snimio na licu mesta, specijalno za LIFE, mister Boki Parezanowitzh“); i druga koja bi, takođe, ubrzo zatim obišla svet: LAJF, ŠTERN, PARI MAČ itd: „ispravka: U TOTALITARNIM DRŽAVAMA S KOMUNISTIČKOM VLAŠĆU BEZ OPOZICIJE, ODNOSNO KONKURENCIJE, NE KIDNAPUJU, DODUŠE, DECU, ALI JE STANDARD USLED PREZADUŽENOSTI ZEMLJE I GALOPIRAJUĆE INFLACIJE, TAKOĐE USLED KRAHA PRIVREDE I MORALA DRUŠTVA PAO NA TAKO NISKE GRANE DA MUŠKARCI I ŽENE JEDINO MOGU U MALIM KUPATILIMA I U TZV. TUŠ–KABINAMA DA VRŠE NAJVIŠI INTIMNI ČIN LJUBAVNOG ZANOSA, TJ. SPOLNI ODNOS – snimio na licu mesta mister Boki PAREZANOWITZH“...
– Hoćeš li sko sko skooooo–ooro... skoro? Aaaa–ah? – dahtao je drug Rastisavljević.
– Jo jo jo–oš malo, jo, jo jooo–oj jooo–oš maaaaalo... če če eeeeče ekaj me mem me me meeee–ene jadnii–icu...
– An an an anđeleee–ele moooj!
Dahtanje se pojača gotovo do uzajamnih prigušenih krikova (u duetu).
Boki (Božidar Paripović ili Boki Parezanowitzh) već uveliko bio pripremio glavnu kameru i njen blic.
– Samo da me blic sada ne izda, razbio ga sebi o glavu – škrgutnu zubima drug fotoreporter Božidar Boki Paripović, ili Parezanowitzh (Yugoslavia, Belgrade).
– Oh, ooo–oh, miiiii–il, jo jo joooo–oš ma ma maaa–alo!...
– Je je je je je l ti o ovaaa–ako sla sla slaaaa–ađe?! a – Oh, ta ta ta taaa–ako, a a aaaaa...a a–h, taaaa–ako! Sad! Sad! Taaa–ako! – ciknu prigušeno drugarica Zovko, zakrklja omamljeno, sva se tresući i pribijajući celo svoje užareno telo na druga Rastisavljevića u tuš–kabinici.
Bap! – sevnu blic kao da puče bomba.
Snažni, užasni krik drugarice Zovko poklopi se srećom sa iznenadnom tutnjavom na vratima kupatilca; po svoj prilici lupala je supruga druga Trileta, jer se istovremeno kroz lupnjavu probi i njeno prozuklo vikanje.
– Heeej, izlazite već jednom vas dvoje! Evo, komšije se pitaju šta se to tamo radi! Je l’ neće da se besi naša Angelina, a?... Je l joj spašen život!? Jesi l’ joj oteo konop za vešanje?
Trile je buljio u fetoreportera. Jednom rukom je snažno zatisnuo usta drugarice Zovko. Taj čovek, izgleda, zaista nikada nije sasvim gubio prisustvo duha. Drugom rukom on poče čak i da namiče gaćice svojoj partnerki a istovremeno je dobacivao ženi ka vratima zamandaljenog ulaza u ovu toaletnu prostorijicu.
– Neće da se besi! Ubedio sam je! Krajnje je vreme bilo da porazgovaramo nasamo! Sipaj komšijama i drugu novinaru vinjak u čašice. Evo, i on je ovde s nama, drug novinski izveštač pomogao je da umirimo jadnicu!...
Nejasan žagor olakšanja rasu se s one strane ulaza.
– Umirili ste je vi – ne izdrža Boki a da mu se ne isceri u lice.
– Pa sad... – obori kao skromno svoju glavurdu Trile – ako vi tako kažete... U stvari, u pravu ste – ja znam kako treba sa ženama.
– Očigledno! – saglašavao se Boki, uporno je fiksirao pogledom celu operaciju navlačenja gaćica i dovođenja u red drugarice Zovko, bivše ucveljene majke.
– Ja sam, znate, zadužen i u našoj mesnoj zajednici „Četvrti jul“ – dan borca Komunista za pitanja obeležavanja Dana žena, Osmog marta – nastavljao je Trile, poravnavao je i čarape drugarice Zovko, dovodio joj podvezice od lastiša na mesto – niko bolje od mene da zacrta prave načine obeležavanja Međunarodnog dana žena na našem ispravnom putu, jer sam ja još vo vrejemja postojanja našeg slavnog AFŽ–a bio glavni... Znam savršeno tačno šta ženama, to jest našim drugaricama treba!
– Besumnje! – saglašavao se fotoreporter.
– Zaista znam, šta se smejete?
– Ja? Ne smejem se.
Boki se, stvarno, i nije smejao, on se samo iskezio prilikom navijanja filma posle ispucavanja istog na svome fotoaparatu i prilikom istovremenog podešavanja blica za eventualno novo dejstvo.
– Otkud vam ideja da se smejem? – upita ipak druga aktivistu iz Encensbergerove broj 45 – zapravo, ja sam, pravo govoreći, više zbunjen nego nasmejan...
Trile obori s razumevanjem pogled.
– Shvatam vas. Ova situacija u tuš–kadi...
– Ne samo situacija... – kezio se sada ipak Boki – ne samo situacija, nego i – reči!... Pominjali ste sud...
– Ah, to molim vas zaboravite, to je bilo u prvoj fazi umirivanja drugarice Zovko. Tako daleko nećemo ići.
– Ali ste ipak otišli daleko sa ovim lažiranjem otimačine deteta...
– Pa, sad...
– I sad, kad se sve to belodani... Boki pokaza diktafon.
– Nećete nas valjda odati? – namignu mu Trile – Onda bi i vaš sjajni poso propao, zar ne?...
Sada je bilo na Božidaru Bokiju Parezanoviću da se malo oklembesi u nedoumici i zabuni.
– Jesam li u pravu? Dabome da sam u pravu, priznajte! – nije ga puštao na miru drug Rastisavljević, aktivista i zadužen za bezbednosnu situaciju ovog područja.
– Jesam li u pravu?
– Pa... Jeste.
– Eto, vidite!
– Vidim.
– I... I šta sad?
– Kako šta sad? – trže se najzad Parezanović, fotoreporter poznate visokotiražne revije NAŠI DANI pogleda opet izravno druga Rastisavljevića u oči.
– Pa, evo šta sad – nasmeja se nadmoćno Trile i podvuče poslednje reči, naročito ono „šta sad“ – evo... Mi, brate si ga moj, mi treba da se dogovorimo, nešto kao konsenzus...
– Konsenzus?...
– U ime zajedničkih interesa...
– Zajedničkih interesa?
Vrata se opet prolomiše od lupanja, odande se čuo gotovo upaničeni glas supruge druga aktiviste Rastisavljevića.
– Trile, čoveče, otvaraj! Dovedi gosta, druga novinara, i susetku Angelinu ovamo! Sipala sam vinjak... Opet poskupelo piće... Svi su se razišli.
– Sekund! Evo! – doviknu joj Trile, pa se obrati fotoreporteru Bokiju. – Vidite, drug, ovo sam zbilja sve sam udesio i iskombinovao kako bih napakostio onom siledžiji, onom pevaču koji nas kinji i muči buldožerima! Sada, kada grune u našoj slobodnoj i beskompromisnoj štampi da čuveni pevač turbo–folk muzike, idol masa, otima decu i tako zločinački ucenjuje jadne primerke naše pregalačke radničke klase koja najviše mora da plati ovaj sveopšti izlazak iz krize, onda će on, umetnik estrade, pasti u nemilost društva i neće moći da tera po svome kako je to do sada huliganski činio. A vi nastavite sa vašim progresivnim fotoaparatom, prodajte sve te fotose i ovee i u našoj slobodnoj Esfereji, skraćenica za Socijalističku federativnu republiku Jugoslaviju – iskrivi lice u osmeh – ali i u inostranstvo za guštere iliti dolare – dolare neki zovu gušteri, to valjda znate – a šta ste čuli i saznali u ovom kupatilcu, pa to je samo moja i vaša stvar, zar ne! Naša tajna.
Boki obori glavu. Sada je spakovao fotoaparat uredno u futrolu.
– Važno je da izađe vaša Senzacionalna vest o kidnapovanju. Odma će da se nakače na nju i ostala glasila... Dete ćemo malo da prikrijemo, dok ga bajagi iznenada ne pronađemo jedva živo i zdravo. A za to vreme će pevač da izgubi popularnost, proći će i njegovo. Videćeš, drug, ja – Trile – te uveravam: ima da mu pucaju koncerti.
– Šta?
– Da mu pucaju koncerti, to je nešto ko stručni izraz za prazne sale u kojima nastupaju oni koji su izgubili popularnost. Nešto sam i ja naučio iz te branše... Platiće nam debelo za istinu...
I Trile se isceri i srdačno i malo nadmoćno.
– A sad, brale – hajd mo na na vinjače!...
Jednim pogledom drug zadužen za bezbednosnu situaciju ovog područja konstatova da se drugarica Angelina–Angela Zovko, dovela u red, da je čak i kosu zagladila. On otključa vrata i ponudi gostu prvome da napusti tesan prostor kupatilceta i WC–a. Boki izađe, na njemu ponovo zazveketaše obešeni fotoaparati.

Svetlana Polak & Sanja R. Petrović
EMOCIONALNA DETOKSIKACIJA ZA 7 DANA

DAN ŠESTI

Nadamo se da niste bacile stari notes ili ne daj Bože izbrisali brojeve telefona iz mobilnog kako bi ga ubedile u ljubav do smrti.
Ukoliko jeste, izokrećite sve moguće brojeve prijateljica, komšinica i drugova i opskrbite se bogato brojevima bingo kombinacija.
A to su bivši, bivši koji su u međuvremenu patili za vama, budući, budući koji će od sutra juriti za vama, trendi frajeri na fensi mestima, vaši stari i novi obožavaoci. Pa znate li koliko vas njih čeka da bi vas obožavalo?
Velikim, debelim, crvenim markerom ovde podvlačimo da vam danas i kuća i društveni život moraju vrveti od dešavanja. To važi i za dobro isplanirano veče, a ako vam se posreći dugu i ludu noć.
Da biste bile na visini zadatka danas se pomolite Euridici i Persefoni, obucite onaj ubitačan orandž veš sa havajskim vezom, najnovijim žabicama i po sopstvenom izboru boje - čarapama.
Nemojte ni za živu glavu izlaziti u opuštenoj ili stalnoj varijanti već dosledno budite pravi primerak sa osobinama onimkoje navodno vaš bivši nije cenio kod ženskog pola.
A to su mož'te misliti isturene grudi, provocirajući osmeh i haljina u kojoj je otežano disanje.
Nije isključeno da će vas se bivši upravo danas setiti i da će vam upravo danas zazvoniti telefon. Ne nasedajte.
Pa čitale ste valjda “Marfijev zakon”?
Uključite sekretaricu na kojoj ćete nasnimiti poruku:
“Dragi, upravo sam izašla u onaj novi fensi kafić, osećam se zaista bolje u ovoj čipkastoj haljini koju me je Mima nagovorila da obučem. Ukoliko te zanima kako sam sa zdravljem, moj novi spa majstor kaže da sam u top formi i moji čvrsti, sveže izmanikirani nokti ostaće tvrdi ukoliko se baš ne zariju u neko baštvrdo meso, a da je moja nova crvena kosa pravi modni trend. Znam da ne voliš tu boju ali muškarci su, kažu prosto ludi za njom. Drago mi je da si se javio. Ljubim te!”

Ako vas je i nazvala mama, komšinica ili tetka kasnije ćete se sve zajedno smejati dobrom vicu, ako li je to bioon uistinu, čestitajte sebi. Vaš će bivši potrošiti makar četiri rezervoara goriva koje je upravo opet poskupelo.

Ako vas bude zvao na mobilni…odbite poziv i brže bolje, ukoliko već niste, promenite mu ime...recimo u Krmak! I svaki naredni put kada vas bude nazvao vi ćete se od srca nasmejati i nećete odgovoriti. Ne nećete, verujte mi! Šta biste onda vi morale biti da biste mu odgovorile? Ali vi to niste! Vi ste sada slobodno, atraktivno žensko stvorenje! Tako je, osmeh 24h!

DAN SEDMI

Danas ste se probudili namireni, zadovoljni i očišćeni od svih toksina. Nećemo vam zavirivati u postelju. Ne sumnjamo da je bilo fabulozno!
Otpustite svog novog, privremenog izabranika iz vašeg kreveta rečima:
“Mili, samo izađi, spava mi se i nemoj zvati ti mene, ja ću okrenuti tebe čim se probudim.”
Pri tom ga morate zadržati u uverenju da je on novi stres vašeg srca. Kako? Pa, žensko ste, gledajte španske serije, kolutajte očima kao da ste predhodne noći doživeli najači zemljotres u životu. Ipak ne znate kada će vamponovo zatrebati.
Ispratite ga pogledom do vrata i onda se mačkasto protegnite kako i dolikuje jednoj uspešnoj, samosvesnoj i razrađenoj ženi.
Ovaj sedmi dan posvećujete samo vama. Idite na ručak, provedite ga sami u krevetu ili sa prijateljicama na pikniku u nekom boljem hotelu.
Okupajte se u mleku, a vaše malo slavlje zalijte obavezno šampanjcem. Ako vam džepbrani nekoliko boca Don Perinjona, nije važno... znajte da marka nikad nije bitna.
Bitno je da pukne pri otvaranju, penuša i prolije se bogato po rubu čaša.

Elvis Huremović
BIJELI ŠENGEN

Akšam već zašao u svoju poodmaklu fazu sjedim kući i gledam u pravougaonastu kutiju. Na kojoj se prikazuje „Centralna informativna emisija“ odnosno po nekadašnjem Dnevnik (za moj ukus mnogo prihvatljiviji i poprilično normalniji naziv za emisiju tog tipa).
Inače nisam neki ljubitelj te emisije, a zašto biti ljubitelj nečega što je poprilično dubiozno, depresivno i crnohronično. K'o da mi toga nije previše u svakodnevnici ovoj našoj bosanskohercegovačkoj. Ali eto sjedim ispred te kutije tog japanskog čuda i čekam sportski informativni dio te emisije. Tačnije čekam rezultate ovdašnje fudbalske Premier lige (jah, naziva) i da saznam kako su igrali plavo-bijeli iz Doline Ćupova.
No, tako čekajući primjetih kako ovaj dan i nema baš nešto mnogo crnohroničnih priča kao po običaju. Već, haman cijeli Dnevnik okupiran temom Bijelog Šengena. U studiju su čak i ovdašnje političke glavešine iz sve tri varijante, a naravno tu je i opozicija, te se svi zajedno dobrano raspravljaju oko tog dokumenta. U smislu što oni i ovi mogu a mi ne možemo posjedovati taj dokument. A, opet povod rasprave je taj jer su nam uz susjede (koji to već odavno posjeduju) i komšije ušle u zapadnjački program dobivanja tog papira. Eh, sad to nama poprilično smeta, da se ne lažemo smeta nam pravo plaho. Doduše, imamo i mi sijaset nekih argumentovanih argumenata što nam je to tako, a haman smo i u pravu. No, ionako sve teče.
Tu noć i nana mi se zadesila u gostima, došla na konak. Inače žena sa skoro osamdeset ljeta na plećima i onom pravom bosanskom merhametli dušom. Zbog bučne rasprave o komadu Bijelog papira između onih glavešina. Upita me nana tiho i skromno, a sinko šta je ta Bijela hartija. Pa, tako kavgaišu oko nje. Meni nekako čudno što nju to baš zanima, ženu koja ima samo četiri razreda mekteba obrazovanja. Ali sjetim se one, da je životna škola jača od svih mogućih naobrazbi bilo da se radi o onoj najnižoj i sve do one najvisočije. Potrudim se k'o uzoran unuk da na najednostavniji način nani objasnim o čem' je riječ. Kažem kako je to papir koji kada nam ga budu dali, možemo ići s njim gdje nam volja i dodam još, kako je skoro k'o Titin pasoš. Ona će, kako onda nije ni čudo što se glavešine u studiju razgalamile k'o na pijaci. Iako im baš i nema neke pretjerane fajde od toga, jer veli nana i da imate sinko taj papir kakve li vam koristi, kad se para nema ni za karte do Vinkovaca a kamo li za tamo gdje se moglo sa Titinim „Crvenim papirom“.
U istom momentu ostao sam bez riječi. Ma, i rekao bih ja nešto ali nema mi neke fajde od toga. Kad je nana pogodila u centar mete, pogodila je najveći mogući Bingo i sijaset šestica na lotu. Žena od toliko ljeta na plećima i sa takvom naobrazbom je odgovorila jednom blagošću na sve ono oko čega se oni u studiju raspravljaju, već skoro sahat vremena. Oni samo što se nisu za vratove počeli hvatati, a nana onako blago i saburli riješi rebus.
Ipak, nekako i ja promrmljam. Ne znam nano i mene taj komad papira ne zanima, ionako čekam da čujem i vidim kako je igr'o Željo.

A, što se Šengena i njegovih svih dokumenata bili bijeli ili u duginim bojama, mogu reći da se i dosad živjelo bez njega a ujedno nadur'o je Mujo i gore!

Pozdrav
nova knjiga aforizma M. Berića i jedan satirični prilog za moguću polemiku.
S poštovanjem
Miladin Berić m.beric@mtt.vladars.net

***

Prijatelju Beriću, ako nisi znao ova knjiga ti je već predstavljena, http://www.kiks.site90.net/zikison67_files/zikison67.htm

A što se tiče "Jadnog Milenka" čovek postoji i živi u jednom mestu pokraj Smedereva, to što se ti i Goran ne gotivite sa vašim zemljakom Sabahudinom, to je vaša stvar, ali glupo je bez ikakvih dokaza kazati da on piše to u ime "ovog čoveka"... Tolika nezrelost me baš iznenađuje, Žikišon je slobodan i nezavistan net glasnik i jedini je takve vrste na netu, ja bih voleo da ih ima više i da je to i Nosorog ili Etna, ali nisu, vi ste ljudi satiričari koji zavisite od vaše vlasti, ja nemam svoju vlast, ja sam anarhista i monarhista zajedno, imam, a kao da i nemam državu i imam prestolonaslednika, ali nemam kralja i to je moj odnos prema tome... Nezavisnost i sloboda individue je vrlo bitna, a biti satiričar i voditi i satiričan list je još bitnije... Mada vas sa razumevanjem posmatram, ali lično protiv vas nemam ništa, protiv svake vlasti pa i vaše da, posebno vlasti koje proganjaju ljude... To radi i moja ili Tadićevsko žuto - crvena SPS koalicija, skoro 20 godina se ja protiv takvih zmajeva bijem i oni se samo preobuku, zajebu narod i jaši ponovo i to zajedno u sunovrat moje Srbije i mojih Srba...

Nema, problema, polemika je uvek dobrodošla, biće ti objavljena ova pesma u narednom broju ali nemaš tu nikakvog efekta, sem sumnjičenja bez razloga i nadovezivanja na to još puno odgovora, ali kao što rekoh tvoje je pravo da salješ, a moje da objavljujem... Ja sam SLOBODAN ČOVEK! PozdravMazos mazospn@gmail.com

Potraga za "Jadnim Milenkom"... Ko je on?

Šta vi mislite poštovani saradnici i čitaoci?

***

Miladin Berić

PRIGOVOR

Ja
ponositi i gladni
Jadni Milenko
ili ako baš hoćete
Milenko Jadni
upućujem zaštićen
iza zidova
smederevske tvrđave
ove misli (h)rbave
kupljenim dušama
da ne kažem šušama
iz Nosoroga
na pravdi Alaha
ali i Boga.

Ako ne laže koza laže rog
koje će mi uvo danas da zapjeva
najteže je pobjeći od sebe
od svog
pobjeći do Sarajeva
pardon Smedereva

Pobjeći od Dode
i Nosoroga
od one slobode
i onog smoga
od negdašnjeg sna
o srpskoj državi
do ovog dna
koji me izbavi
i gdje ponovo
počeh rasti
svjestan da se
Bosna ne može raspasti.

A i kako da se raspadne
kad više ne računa
na nas Jadne.

Jer bez nas tamo
gdje se jednako
i ljudi
i misli zatiru
ON
da baš ON
finasira satiru
i daje platu
glavnom uredniku
srpskog šaljivog Avaza
tako ja brate
raskrinkakavam kliku
Jah, igrokaza...

Ma šta to kaza
Jah, igrokaza...

Preko doušnika
saznadoh još brate
da je baš ON
a ne njegov klon     
strina ili baka
i to u tri rate
platio izlazak svih
triest primjerka
sto petnestog broja
Rinocerosa
(Ja, erosa)
a to je kao što znate
Nosorog
jer ako laže koza
ne laže rog...

A i ta SIPA
samo pipa
kad je mogla
da okuje Čovića Hrvata
i Bičakčića
njegovog brata
i to po cvijeću
skopčati nikako neću
šta čekaju s trakotoristom
i ostalom srpskom listom
jer nikada dovoljno klinaca
za Srba prekodrinaca.

A i ta SIPA
samo pipa
kada je mogla onog Glavaša
i ko zna koliko mi dragih
aga i paša
da strpa u Zenicu
(dirnu me u Zjenicu)
zar ne može da na tog Milu
(koji sve pare dade Nosorogu)
primjenit silu
bacit ga u lance
il mu dati nogu
pa da onda kad nema kud
nađe svoj Prud,
odnosno sprud.

Pa da se rahat vratim
među naše
age i paše
i s podignutom rukom
prošetam Banjalukom
sa slikom Broza
jer ne laže rog
ako laže koza...

ODGOVOR

Što nam ne reče
Jadni Milenko
dok si još bio dolje u loncu
da ti je život
u poneko veče
zbog britke satire
visio o koncu...

Od Babilona do Vavilona
uz glas mujezina i zvonjenje zvona...

Mi što šutimo
ko kakve tetke
rado bi dijelili
tvoje letke
nedostojni tvog oštrog pera
kukavni pisci
Goran i Bera.

Ma šta dijelili
zbog takve gromade
mi bi se selili...

I Nosorog bi na tebe preveli
i uredničku dali ti platu
ma dali bi ti kolač cijeli
koji dobijamo što slušamo "tatu“.

Od duvana do duhana
kuvana a ne dokuhana.

U redakciji
(koja je uzgred u stanu)
opremili bi ti sobu
da im dosipaš so na ranu
da se ko vampiri prevrću u grobu.

Ti si naš heroj i zakletva
skoro ko onaj što ga stiže fetva
mada mora znati onaj koji bježi
da se iz blizine bolje reži.

To je ono što mora da čuva
i Jadnog i Šejtana i Kragulja.

Čitajući tebe
nas je sramota
na pravdi Boga
i naše satire
i naših života
zato divljenje
iz NJEGOVOG carstva
pokorni:
osnivač Nosoroga
i pjevac iz ministarstva.

Aladin Bez Lampe
(Ministarstvo trgovine i turizma Republike Srpske)

***

REDAKCIJA JE KONTAKTIRALA JADNOG MILENKA U SMEDEREVU I U CELOSTI PRENOSIMO NJEGOVU IZJAVU: “A što se raspisaše i ništa ne kazaše. Čudna smo ti sorta mi Srbi. Tako mi “Babilona i duhana“, odreći ću se svega preko Drine kada budem rešio da budem sa identitetom! Neću odgovarati već ih samo pozdraviti. Ja se ne vraćam tamo, a oni neka uživaju…”

Sabahudin Hadžialić
AVERAGE
Prosječnost

Prosječnost nadglasava
snagu uma ovdašnjeg.
...
I ako poželiš biti
bar
malo drugačiji,
znanošću omeđen...
...e,tada
mali moj,
oprosti se od
oprosta.
Surovo
će te sputati u
namjeri svojoj.
...
I ne samo to,
već popljuvan
i bačen biti ćeš
na stratište
sopstvenih nakana.

***

Mića M. Tumarić
RAT ZA MEDALJE

Iza Brda
Rat se valja
Biće opet
Hiljade medalja.

Za mir je
Grupa manja
Oni drugi
Štancaju odlikovanja.

Generali psuju
Seljački
Sa bojišta stižu
Sanduci mrtvački.

Preživelima pričaju
Priče bajne
Poginulima daju
Kolajne.

Na kraju
Mir sklope
A ranjene i mrtve
Medalje poklope.

***

Andrej Glišić
„LABUDOVA PESMA“

Pijar melodija,
Ponosna mafija!?
Milousni retorik,
Vispreni je cinik.

- Želite li kažu?
Očas će vas slažu.
Uvek spremna žvaka,
Nije bog zna kak'a.

Zdipe nam i vreme,
Al' ni blizu teme.
Koje li lepote,
Korotni živote.

Urednik me gleda,
Nešto mu se neda.
Kanda da se ljuti,
Crnila mi sluti.

- To je sve netačno!
Iz MUP-a su zvali.
Ne igraj se mali!
Načelnik se žali…
I, drugi vokali.

- Privredno rasulo,
Čuj, imaš li svesti?
Pijar nas izigr'o,
Želi da nam smeti.

Laž, dim i fikcije,
Nisu neke vesti.
Ćorka nam ne gine.
Dozov' se pameti!

- Beži iz novina!
Dok je vreme sine.
Kazamat'  i rešetka,
Opasno me brine.

- Oprosti za ovu,
Labudovu pesmu.
Slavopojke pojite,
Bez reči, i mane.

Cenzura ne trpi,
Da istina svane.

***

Jasmina Šikić Jašiki
SESTRO, RECI JEDNU FRANCUSKU, PA DA SE SVI OVAJDIMO

-Splav “BLEK PANTERSI”, nisi bila još u tom ludilu?!

-Ne. Nemam bre pojma, gde ti je to.

-Ma na Adi, idemo za doček 2000-e, hoćeš?

Pantersi, ludilo, stavrno, ko na takvo mesto nije otišao, ne zna šta je “otkačitis” do daske.
Toma je glavni, ne može se reći da je gazda splava, ali je svakako frontmen večeri.
Kada nije na splavu, dobar je provod i tada, ali sa Tomom to je vanserijsko ludilo.

Bila sam za tu Novu, prvi put, a oda tada još mnogo puta, a svaki je taj izlazak bio priča s anegdotom.

                                                            ----

Zimski dan 2001., nas se pet, dobro osunčanih u solarijumu, udidilo, pa pravac splav Panters.

Prilazimo splavu mostićem, koji kopno veže s tremom daščane građevine na vodi.
A, vrata nam otvara baš Toma Panter

-O, dobro došle, pa nas zagleda onako pocrnele u januaru.

-Pa, gde ste naše....Španske!

                                                ---

Drugom prilikom, s nekog koncerta na Marakani, pokupimo se nas 7-8, s dvoja kola, pa u neki restoran ispod Mostarske petlje, tu sačekamo muzičare da završe gažu. Pa s njima oko dva na Pantere.

Tog dana smo od kuće, na koncert, svi pošli sa sunčanim naočarama, upeklo bilo avgustovsko sunce, oči peku.

Na Panterima gužva, mesta samo na terasi. Spajamo tri stola i zezanje počinje odmah.

Splav se nekako nakrivio. Gledam šta je, da ne tone.
Ma ne, nema katastrofe, nego izašli Cigani sa susednog splava, muzikanti, pa se s ovih naših petnest sviraca nadjačavaju.

A, burad ispod splava prevagla, pa se svaka puna čaša izlila po musavim stolnjacima.

I u gluvo doba noći, sa vode zavija sirena. Rečna milicija. Pet-šest policajaca, naoružani nekim puškama, uskaču preko ograde na terasu splava, u sred neke seci- vene pesme, i blokiraju provod.

Scena:

Ko na stolu, ko na klupi, ko s dve viljuške u rukama s kojima je udarao ritam o dasku stola, ko s čašom  tek prinetom usnama, ko u romantičnom zagrljaju, neko i s glavom na nastoljnjaku bezbrižno spava, a svirači, iskusno obustavljaju svirku.

Kulturiška su panduri, kašu da traže nekog kriminalca, izvinjavaju se što remete veselje.

Vršljaju po splavu i oko splava, prolaze tako više krugova.

Da im se ne zavrti, bojim se, nije zdravo da se čovek tako u krug vije neprestano. Brinem.

Vrhunac, “pandur-akcije”, jedan od Organa je poče da se zavlači ispod nožica velikog roštilja, u koji gledamo s terase.

Vičem na sav glas:

-A, da nije u rištilju, a da nije u roštilju!

I ovaj stvarno, s baterijskom lampom šara po ugašenom ćumuru...

A, meni skroz bezveze, dođe mi da ga zagrlim, i kao blesavog sina smestim u njegovu lađu, da ide i da se odmori.

I posle odoše.

A, mi do jutra opet veselo.

A, sunce se odjednom, iznad mosta preko Save, diglo onoliko.

Svi se mašismo za naočare.

                                                            ---

Treće je bilo neke 2005.

Moja drugarica Vesićka tražila je posao na televiziji. Završila je Etnologiju, ali je mediji baš privlače, pa bi da nađe neki način, vezu, da se ubaci na TV.

Njen dečko, Žare, taksista, vozio je, jednom prilikom,  s aerodroma nekog Francuza. Ispostavilo se da je taj “strendžer” neki angažovani lik za inovaciju i pomoć našoj državnoj radio-televiziji. I još da želi ludi provod u BG-u.

Provod hoće. Dobiće, najluđi.

-Hajmo na Pantere, pada dogovor, nas četvoro, društvo, vodimo TV Francuza u “skroziranje”.

Cigani na splavu “odrađuju” stolove redom, pa će brzo i za naš.
Atmosfera je od početka zagrejana, a ne popušta do svitanja, nikad.

I za našim stolom kreće “žiža”, zezamo se i opuštamo, Francuz isto, samo se stiasao za kintu.

Mi častimo muziku, naručujemo pesme, improvizujemo svirku s ecajgom u rukama (a, to je na Panterima svojevrsan performans, uzmeš kašiku, pa dobuješ njom o sto, ili o čašu, ritmiraš nožem), a Francuz sve veselo, al’ se stisao za muziku. Ne vadi ni franke, a ni domaću valutu.

U jednom momentu, provlači se iza stola Toma Panter i seda između mene i Francuza.

Peva, nastavlja svoju predstavu, ali mene laktom dotiče u bedra,
pa mi se naginje na uvo:

-Sestro, aj reci jednu francusku.

-?!

-Pa da se svi ovajdimo!

Blek pantersi i sa njima noć bez kraja.
Danas kažu da su komercijala.
To su za TV publiku.

Ko nije bio na splavu Panter može slobodno da misli šta hoće.

Ode li jednom...

***

Tek kada izađu na evropsku scenu vidimo koliko su naši fudbalski klubovi slabi, al su nam zato navijači mnogo jaki! Gaze sve redom!

Only when they go out on the European scene we are able to see how weak are our football teams, but our football fun are strong! They are wading everybody!

Ninus Nestorović

Izdavač: "Srpska reč", Beograd, Dragiša Kašiković, "Dupljaci", komedija u četiri čina, "Partija te tuži, Partija ti sudi", aforizmi

Za naše umne ljude u izgnanstvu pisati značilo je živeti, opstajati u nadi. Bio je to oblik udomljivanja u slobodi stvaranja. Progonstvo je i granična i tragična ljudska situacija koja priziva literaturu i brani se darovima mašte.
Egzistenciji nad provalijom, životu pregaženom ideologijom, Dragiša Kašiković suprotstavlja svoju ndividualnu pobunu, nepristajanje na satanske okvire života, na obmane i samoobmane. I zato što nije imao iluzije o nekvarljivosti ljudske prirode, ovaj tragičar koji se smejao, u stvari, nije shvaćen ni tamo ni ovamo. Valjda je i to razlog što njegov irončno-humorni artizam deluje tako uverljivo...

Ratko Božović (iz recenzije)

VESTI/VIJESTI

POZIV ZA SATIRA FEST 8. I 9. OKTOBRA

Pozivamo Vas da prisustvujete Sedmom međunarodnom  „Satira festu“, koji se održava pod motom „Lec među Srbima“!

ČETVRTAK, 8. OKTOBAR 2009.

16 časova: Delegacija Beogradskog aforističarskog kruga polaže cveće na bistu Radoju Domanoviću na Kalemegdanu

16 časova i 20 minuta: Delegacija BAK-a polaže cveće na spomen ploču Jugoslovensko-poljskoj ligi, u Uzun Mirkovoj ulici broj 5.

17 časova: Skup posvećen Stanislavu Ježiju Lecu (1909-1966), povodom 100 godina od rođenja, u Ministarstvu za dijasporu, u ulici Vase Čarapića 20. Govoriće poznavaoci Lecovog stvaralaštva. Svoje aforizme kazivaćepoznati srpski aforističari.

PETAK, 9. OKTOBAR 2009.

20 časova: „Veče aforizama“ u velikoj sali Gradske opštine Stari grad, ulica Makedonska 42, na kojem će se publici predstaviti  tridesetak aforističara iz sedam zemalja - Poljske, Makedonije, Rumunije, BiH, Crne Gore, Hrvatske i Srbije. Žiri će proglasiti najbolji aforizam izgovoren na „Satira festu“. Njegovom autoru pripašće priznanje „Vuk Gligorijević“.Ulaz slobodan!

BEOGRADSKI AFORISTIČARSKI KRUG

-- 
Aleksandar Čotrić
www.cotric.com

***

„PODIUM“ O SRPSKOJ KNJIŽEVNOSTI

Ugledni austrijski literarni časopis „Podijum “ (Podium) posvetio je jesenji tematski dvobroj savremenoj srpskoj književnosti (http://www.podiumliteratur.at/texte/151.htm ).

Na dve stotine  stranica časopisa koji izlazi u Beču, predstavljeni su izabrani radovi na nemačkom jeziku 55 srpskih romanopisaca, pesnika, dramskih pisaca, novelista i aforističara.
U izboru i prevodu  Hanesa Viorala, Zlatka i Jana Krasnog i Slavice Stojanović Krasni objavljeni se prilozi Matije Bećkovića, Predraga Bogdanovića Cija, Dragomira Brajkovića, Aleksandra Čotrića, Gojka Đoga, Srbe Ignjatovića, Mome Kapora, Dušana Kovačevića, Dragoslava Mihailovića, Vide Ognjenović, Mihaila Pantića, Miodraga Pavlovića, Ljubomira Simovića, Dragana Velikića, Milovana Vitezovića, Mire Vuksanovića i drugih srpskih autora.

Korice na kojima piše: „Srbija“ i stranice časopisa ilustrovane su slikama i crtežima Mome Kapora.„Podijum“  je u dvobroju 151/152 poseban deo posvetio našem književniku i prevodiocu Zlatku Krasnom koji je preminuo pre nekoliko meseci i nije dočekao da vidi izdanje na kojem je radio poslednjih godina. Tekst o njemu napisao je poznati austrijski književnik Peter Handke.

***