Hoću da budem normalan! Jedno je tražiti a drugo biti.

I want to be normal. One thing is to ask for it and another one is to be.

Sabahudin Hadžialić

Što nas ne ubije, to nas ojača. Pa mi ubijemo njega.

What does not kill us, that make us stronger. Than we kill him...

Aleksandar Čotrić

© 2009 Shahin Kalantary - IRAN

Apsurd je princip na kojem se zasniva naša država. Samo kad bi znali šta nije apsurd.

Absurdity is the principle on which is based our state. Just if we only knows what does it mean-absurdity...

Suno Kovačević

Kuća zvana Evropa

Darko Mihajlović

Baka Ruža i deda Dragoslav ostali sami na selu... Otišli svi... Ponekada kada su ferije dođe potomstvo, dođu i rođaci sa sitnom dečurlijom. Raspali se roštilj i dvorište oživi kao davno pre rata. Tako je bilo i za Prvi maj, praznik koji se još uvek obeležava, iako ga većina kritikuje te ideološki, te to samo komunjare rade, ali roštolj je roštilj.
Tako starci ovog poslednjeg Prvog maja ugostiše silnu familiju. Kada je talas vesele graje i gošćenja đakonijama prošao ostaše samo dva unučeta još koji dan. Baka je svojim unučićima naterana stalnim moljakanjem počela da sprema pomfit. U taj čas se stvori unuk Dule (skraćeno od onog Dušan, a po caru Dušanu Silnom) i sve nešto okrećući nekada plavi, a sada izbledeo i prašnjav geografski atlas svoga strica viče:
pa kako lažu i ma evo bre.
Kad ponovi ovu srpsku uzrečicu (što je valjda kao u Latinskoj Americi ona uzrečica če) baka mu reče: šta je sine.
Baba, kako ovi kažu da treba da uđemo u Evropu, kad smo mi u Evropi? E deda, a dokle je postojala ta jugoslavija?
Baka Ruža se unezveri, šta će detetu politika? Da li da gleda unuka, ili onaj krompir što reže. Malo dete još ni ne množi brojeve, a šta pita. Dragolav starina istrča na strelomet pitanja pa poče:
Vidiš Dule, Evropa ti je kao kuća, poveća, a svaka država ti kao jedna soba. U dnevnoj sobi uživaju gedajući televizor, u kuhinji imaju dobro da pojedu i tako redom. Sinko i mi smo u toj kući. Samo smo u hodniku, pa kad ko od ovih podebelih, od uživanja, hoće da prođe, on ne pita nego nas opauči. Kadai tražimo i mi malo da uživamo, a oni kažu da dobro oribamo hodnik, pa kad i to oni traže nešto drugo i mi čekamo. Tako ti je to sa nama...
Dule sve gleda sa nevericom, pa pogleda u baka Ružu, a ona će zamišljeno:
Sve mi se more čini da smo mi u dvorištu.

POIMANJE STVARI

Sanja R Petrović - Iz zbirke priča "Od slučaja do slučaja"

Da Vas pitam: da li kancelarijska vrata držite zatvorena ili otvorena?
Da li zatvorena vrata podražavaju privatnost... a otvorena narušavaju vašu ili možda tuđu?
Sve je stvar ličnog doživljaja.

Kao što to obično biva, niste u mogućnosti da birate kancelariskog cimera. Računa se na tolerantnost i zrelost ljudi te se spajanju kolega u jednu kancelariju ne pridaje velika važnost. Tako su i njih dvojicu spojili naizgled sličnih (obojica mašinske struke), a u stvari toliko različiti. Prvog bi okarakterisali kao vrlo radoznalog...ne, preterano radoznalog. Pored toga što je voleo da zna kompletnu genezu svakog kolege, tako i navike i trenutne aktivnosti. Drugi je opet bio nezainteresovan za okruženje...ne baš autističan ali nije daleko. Voleo je svoj mir i tišinu kao i posao. Prvi da bi zadovoljio svoje potrebe trudio se da kancelarijska vrata budu otvorena. Drugi da bi zadovoljio svoje uporno ih je zatvarao. Posle naizmeničnog otvaranja i zatvaranja Drugi je izgubio živce: izvadio je vrata iz šarki i u stranu ih odložio. Ali to mu ne bi dosta, na sav glas se proderao: „Evo ti sad, pa špijuniraj koliko ti je volja!!!“ Ostale kolege istrčaše u hodnik meškoljeći se uz smešak, Prvog ubi sramota te vrati vrata na mesto.

I dan danas se drže zatvorena. Samo... nemojte biti u zabludi da je Prvi uskraćen za informacije.

PISMO NUŠIĆU

Srbobran Matić

Prođe vreme, prođoše godine...
Um rmbači, snaga nama vlada.
Evo opet krivudave Drine.
Joj, gde li si moj Nušiću sada?

Euro nam je zamenio marke,
ima mnogo o tom da se piše.
Opet nam se gizde ministarke,
a tikve se kondire još više.

U to doba ne bi poslanica,
a sad bez njih ne mož da se živi,
samo nema tvog sumnjivog lica -
sada smo ti ko narod sumnjivi.

Doktori smo skoro svi postali
i u razvoj uložili znanje svo,
rezultati, ipak, izostali
plašim se da ne dodirnemo dno.

Kad bi bano bar na kratko vreme
i zateko nas u tom divnom stanju
nebi ti nedostajale teme,
pisao bi i noću i danju.

***

Jasmina Šikić Jašiki

Rasterećenje

'Ajde da se pravimo da nismo
rekli snove i duboke želje,
da sve bude ko da i ne bismo,
na uzglavlje mi iste postelje.

Poništimo sebe ko mašine,
pa me prođe, ko da se ne znamo,
zanemari te naše visine,
sve nizbrdo, pa da propadamo.

Da zbacimo to opterećenje,
koje od nas traži bliska veza,
i samujmo uz rasterećenje,
bez posvete i bez obaveza.

***

Ernest Bučinski Ernie

Projekat

Napiso sam projekat
za poslovni objekat
pronašo mu mjesto
za spratova dvjesto
Gradimo ga u centru
po kvadratnom kilometru
jer u svome selu
imam strašnu Stela
Nebeski soliteri
po mojoj su mjeri
vinuo sam ja se
ko leteće prase

***

HRONIČNO OBOLJENJE

Zdravo druže.
Zdravo drugar.
Kako si?
Joj, ne pitaj!
Što?
Dobio sam hronično oboljenje.
A uh, da nije sida, majku mu?
Ma kamo sreće da jeste!
Pa kakva te crna bolešćina stegla, drugar?
Fasovo sam brak!

***

Sabahudin Hadžialić

ROMANTIZAM I REALIZAM
(nadrealstički)

Oni su

bili kao mi...

onomad.

...

Mi smo bili

kao oni...

danas.

...

Ni mi

ni

oni

nikada

nismo bili.

...

Kao anamo

oni.

Nekada.

*** 

IZGUBLJENE DUŠE

Oni

stoje na granici

razuma

moga

i...

tvoga.

Oni

su vojnici

sudbine

moje

i tvoje.

Oni su

tužno sjećanje

sopstvenih vizija...

Ali, i mojih

i tvojih.

Njihovo

ime

je

...

moje i tvoje.

***

Žene sada mogu slobodno da varaju muževe. Svuda se otvaraju sigurne kuće.

Da su ministri stručni, ne bi im bili potrebni stručni savetnici!

Slobodan Žikić

KLOPKA ZA POŠTARA

Sabahudin Hadžialić

Najbolje je poštar danas biti. Onaj što penzionerima mirovine nosi. U gotovini. No, dva su problema pred njim. Prvi, ako neki mladci saznaju da je danas njegova torba puna novca i zaskoče ga na putu do naše ulice. I drugi, mnogo realniji, ako ga na putu do mog ulaza zaskoče moje kolege penzioneri i do mene dodje samo trećina penzije. Jer nije mogao ponijeti sav novac sa sobom prvog dana podjele. I šta ja tada radim? Jednostavno. Sjetio sam se originalne ideje. Napraviću mu klopku?! Kakvu? E, i vi bi mnogo da znate, brate dragi. Da vam kazem pa da odmah svome dedi, ocu, muzu, tati, babi, tetku, amiđi, stricu...kažete. Neće moći. Ovo je samo moja klopka. I dobra je. Da znate. Originalna. A samo moja. Klopka! Za poštara. I funkcioniše. Kao švicarski sat. Nikada mi penzija ne kasni. Ali, ni ja. Na mjestu gdje je klopka. A poštar? E, on je već navikao na moju klopku. I ne buni se. Samo kaze: „Dobar si. Zaista dobar. Evo penzijica.“ I, naravno, bude i za njega „na kafu/kavu/kahvu“. Odoh u agenciju za patente. Da patentiram moju KLOPKU. Ko zna, moze me neko u snu zaskociti i primorati da je odam nesvjesno. Kada se probudim. Na onom svijetu!

Iz Dnevnika novopečenog umirovljenika/penzionera sarajevskog, druga mog

***

Sanja R Petrović - Iz zbirke prica "Od slucaja do slucaja"

SEKSUALNO UZNEMIRAVANJE

Pojedini muškaraci zvižde za izvesnim damama, upućuju im seksualne pozive ili protiv njihove volje ih dodiruju. U pitanju je svakako seksualno uznemiravanje kome su žene često izložene na raznim mestima. Na žalost, najčešće na radnom mestu…
Na našim prostorima seksualna uznemiravanja ostaju u sferi “nevidljivog“, jer ukoliko se žena i javno suprotstavi nekom navalentnom muškarcu, obično izvuče deblji kraj jer ne postoji pravna regulativa kojom se sankcioniše takvo ponašanje.
Ali… ignorisanje situacije ne vodi ničemu. Treba jasno reći napasniku da vam njegovo ponašanje smeta.
Preporučuju da se beleži u dnevnik svaka neprijatnost koja vam se dogodila: vreme, mesto, šta se dogodilo, ko je problem i imena svedoka, potom potraži pomoć u firmi od onih koji su nadređeni napasniku i podnese tužba.

Jedna naša koleginica je odlučila da se usmeno suprotstavi. Po ko zna koji put kada ju je kolega svojim telom priljubio uz zid i počeo da šapuće na uvo šta bi joj sve radio ona je odgovorila:
“Dobro, hajde. Da vidim sa čim mi ti to toliko pretiš.”
Otkopčala mu je šlic na njegovo iznenađenje i zavirila zgrožena:
“Ti meni sve vreme pretiš sa ovim pićorkom?!”
Njen pripremnjeni dnevnik ostao je praznih stranica.

***

PREDNOST ILI MANA

Raditi sa supružnikom u istoj firmi... prednost ili mana?

Prednosti... gledajući finansijski, uštede na prevozu, lakše dobiju kredit (firma jednim odobrenim kreditom reši dva zaposlena) kao i razne povlastice u smislu odlaska na more, planinu...

Mana... mana je ta što su jedno drugom konstantno pred očima. Ako jedno od njih ima sklonosti ka švrljanju, kao jedna naša koleginica, stvar se znatno komplikuje... dolazi do smešnih situacija...

Za doručkom u restoranu sede supružnici i pogađate ko sa njima, njen švaca. Nailazi treći kolega i pita ih:
„Vi to porodično?“

Supružnik uvek poslednji sazna. Magareće uši su neminovne, a njihova veličina definitivno zavisi od njegovog karaktera.
Mada, neverstvo može da oseti ko god želi da ga oseti... pojedini ljudi ne vole istinu i žele da veruju u ono što im odgovara.
„Ubi glasnika koji donosi loše vesti“ je kod nas najprimenjiviji zahvat zato se trudite da izbegnete ulogu glasnika.
Ovaj glasnik je vrlo loše prošao… nekoliko šavova.

Držite se pravila tri majmuna: niti vidim, niti čujem, niti govorim, a supružnicima ostavite da stave na tas i procene da li je raditi u istoj firmi prednost ili mana?

***

Vida Nenadić

Slučajni susreti

Sretoh danas rođaku. Reče mi da je videla strinu. A onda dodade:

- Ona se podmladila i uvukla u bermude. Jedva sam je prepoznala.

- Ne verujem- odgovorih joj.

- - Ma jeste, stvarno ti kažem.

- - Verujem ja da je se podmladila ali nije ona obukla bermude.

- - Jeste kad ti kažem.

- - Strina kao strina....Ma to je ona samo skratila pantalone. Pa svi znamo ko u tom braku nosi pantalone a ko helanke.- odgovorih joj ja.

***

NEKAD I SAD

Putujući nedavno autobusom u međugradskom saobraćaju, čuh i zapamtih kometar jedne saputnice:

- Svi samo pričaju o recesiji a u Srbiji je još nema. Mora da je razlog tome što u Srbiji sve kasni.

Nešto kasnije je vozaču autobusa, kada je krenuo sa stanice, mahala jedna putnica. I on je ponovo stao.A kad je se ušla u autobus, on joj je rekao:

-Nemoj ništa da mi mašeš! Nisam ti ja Tito, nego drugi put dođi na vreme.

Da, bilo je to nekad tako. Nekad smo mu stvarno svi mahali rukom i zastavicom, dok je on nama odmahivao belom rukavicom. Sad, rasuti svuda po svetu a i ovde već dugo ne mašemo nikome. Ni rukama. U ovom credit crunch-u uglavnom mašemo minusima na kreditnim karticama.

***

Veselin Gatalo

JOJO GLATKI – STRANKA SNZ (S NAMA ZAJEDNO)

Naš novinar Šmrkljo Glagolj, poznat po izvještajima sa sjednica vladajućih stranaka, napravio je jedinstven razgovor sa mladim i perspektivnim predsjednikom stranke NBZ - Ništa Bez Nas, Jojom Glatkim. Novinara je nepoznata grupa ljudi objesila na krušku takišu, tako da nije uspio cenzurirati prilog. Unaprijed se izvinjavamo u ime rahmetlije ili pokojnika (nije nam poznato njegovo posljednje vjersko opredjeljenje). Dakle, prilog slijedi kao takav…

U prijatnom ambijentu, pored njegovog skromnog ali ukusno ukrašenog ljubičastog bazena, u jedinstvenom ozračju njegove žuto – ljubičaste vile sa zelenim prugama, Glatki nam priča o sebi…Gospodine Glatki, dobar dan.

Bolje vas naš'o!.

Naši čitatelji bi čuli nešto o vama.

Zna se o meni. I još će se znat'.

Gospodine Glatki, kako je sve počelo…?

Šta kako je počelo!?

Pa… To… Vaš uspon… i….

A to… Pa što ne kažeš… E 'vako… Ja sam se rodio ovde, na ovom kamenu što ni 'tica na njeme ne more dugo stajat'. I zato ti je ovi naš čovik k'o kamen suri, ko or'o što na nebu krišti, ko oni gorki pelin što…

Čujte, malo smo skrenuli s teme. Recite mi o vašem djetinjstvu.

Lijepo je bilo. Dok me nisu sprtili na škole. Ondan su me đeca počela zadirkivat' i pare mi uzimat'. Rek'o sam him se osvetit' đe bili da bili. Goniću i' i nji' i njihovu đecu, mira od mene neće imat. Naću i' pa da će im zadnje bit'! Klošari i fukara. Eno i' sad, bez 'ljeba, bez posla, bez para… Neka! I još će im gore bit'! Vidiće oni ko je Jojo Glatki…!

Gospodine Glatki… Ovo ću morati isjeći…

Samo ti sjeci! Ti znaš ponajbolje!

I molim vas… Nemojte… Znate…

Ja, znam, izbori…

Dobro. U čemu se sastoji vaš program…?

Imam satelitsku antenu sa sto osamdes' programa…!

Ne mislim to… Predizborni program.

A…! E pa, mlade ćemo angažirat. Evo moja tri sestrića, k'o tri rumene jabuke. Najmlađi zna na kompjuter ko da mu je pedeset, ne tries'! A najstariji u policiji, ne treba mu njanci dan škole do ministra unutrašnji'. A srednji što okom vidi, nacrta. Za ministra kulture dušu dao. A ni mater mi nije bez neke. Prima pemziju, i to iznjemačke, ima pedes' godina! Ku' ćeš bolju da zastupa mirovince? A ćaća mi od srednje snahe ima kuću rodila se za seoskog turizma. A on se rodio za ministra turizma… Ima toga još, da ti ne duljim…!

Znači, spremni ste za izbore.

Jašta. A što se tiče predizborne kampanje, pođi ti fino s nama izvještavat! Imamo ti mi mjesta đe ima one stvari k'o salate. Sve stranka mi u mene plaća…! Mlad si ti, moreš… Ma nismo ni mi stari za bacit…! Hehehehehehe…

Može, može… Dogovorićemo mi to. Hvala vam gospodine Glatki.

Ma ništa. Drugi put ponesi kupaće gaće, da se moreš u bazen malo smočit…

REDAKCIJA

JOJO GLATKI – SNZ (S NAMA ZAJEDNO) – PRAVA VERZIJA

Vaš novinar Šmrkljo Glagolj uspio je preživjeti vješanje na kruški takiši organizovano od strane neprijatelja slobode javnog izričaja. Sa jakim zamjerkama redakciji koja je pustila neprerađen prilog, isti emitujemo kakav bi trebalo biti…

U skromnom ali ukusno uređenom domu Joje Glatkog, predsjednika visokorabgirane stranke SNZ (S Nama Zajedno), razgovaramo otvoreno. Dobar dan, gospodine Glatki.

Dobar dan. Vama i Vašim čitateljima.

Naši čitatelji bi čuli nešto o vama.

Vidite, ja sam se rodio na ovom kamenu koji obilježava ovaj kraj i naš život. Sve što sam postigao, postigao sam potpuno sam. Znate, nekad se bilo teško probijati kroz život… Čak i u školi sam imao problema zbog svojih svjetonazora. Ali, to se već zaboravilo… Znate, mi iz ovih krajeva imamo veliko srce.

Recite mi nešto o programu vaše stranke.

Mladi, mladi… i mladi. Treba otvoriti prostor mladim ljudima, svježim inicijativama i tako konsolidirati ekonomiju. Ne dati da nam promakne trend kompjuterizacije i opće modernizacije… Moramo uhvatiti korak sa Europom. Trebamo aktivirati naše resurse na polju seoskog turizma, zdrave hrane; ustrojiti modernu policiju… I opet se vraćam na početak, kao što stoji u našem programu, sve uz angažman mladih ljudi.

Gospodine Glatki… Hvala.

Hvala vama. Nadam se da ćete aktivno pratiti našu predizbornu kampanju.

Sa zadovoljstvom

Napustili smo topli dom Joje Glatkog, sa vjerom u budućnost i osjećajem da za našu zemlju još ima nade…

***

Imam prijatelja koji je prošao kroz školu. Ali nije ona kroz njega!

I have a friend who went through the school. But, school did not go through him!

Sabahudin Hadžialić

PROSLAVI PADA FRANCUSKE BASTILЈE PRISUSTVOVALA JE I NAŠA VLADA,VEŽBA DA SLAVI  PADOVE !

Our Government was present at the celebration of the fall of Franch Bastille. It is rehearsal to celebrate falls!

Nikola Č. Pešić

Kosovo je u međunarodnim knjigama upisano kao BRISANI PROSTOR!

Kosovo was enlisted within international books as swept area!

Rade Đergović

Živjeće ovaj narod,
jer bolje nije ni zaslužio.

Suno Kovačević

HOMO HOMINI LUPUS

Boris Staparac

Bella je spustila violinu. Iznad brežuljaka oivičenih jutarnjom maglom spuštale su se zrake sunca. Crvenilo je teralo iskrice mraka preko neba. Bella pomiluje vrat violine i dahne u gole grudi drhtavije nego uztreptala žica. Baršun njene kože je uzlepršao zapljusnut notama njene strasti. Kroz skupljene trepavice videla je njegov lik zaostao u izgraviranim uspomenama. Prstima je mazila nategnute žice i iz njih je izlazio miris muzike njegovih šaputanja koji se za uvek usadio u njene usne. Preko stomaka joj se spuštala kapljica znoja vrela kao dis, nota koja je provalila rupu u njenom sećanju. Kroz sobu oblepljenu uspomenama plovila je magla, žuta kao jesenji miris hrastovih grana natopljenih umirenjem flore. Violina je ispuštala zvuke koje je pokupila u prašini ispod kreveta po kojoj su kapala zrna noćnih kapi sna. Bella rastrese kosu bacajući je oko sebe i ponovo podigne violinu. Gudalom je probušila ćutnju iznad žica i iz uzbuđenih grudi isterala snop nota. U sobi je kapala muzika iz sećanja violine i lepila se za požutelu tavanicu. Napokon je prevukla gudalo preko žica. Sobu je ispunila strast muzike njenoga stomaka koji je isijavao usijane note zavezane u njenim notnim zapisima poljupcima mladića kestenjastih očiju. Bella je izdisala muziku iz violine sećajući se njegovih pogleda koje je imao samo on, poznavalac vođenja ljubavi pogledom dubokim kao vrisak Orke. Trake izbistrene muzike suzama sećanja u Bellinim očima kloparale su kroz vene sećanja u jedan dan. U jedan trenutak života za koji se pripremaš celoga života i nakon kojega živiš sve živote u trenutku sećanja. Taj dan je kao rastanje cveta. Bezlično provaljivanje listova kroz rosu sve dok u maglama jutarnjeg crvenila ne eksplodira cvet lepši od lepote koju je ljudski um slab da oseti u potpunoj lepoti. A bilo je to, bilo je to,,.

....Subotnje poslepodne. Vreme za pripremu koncertnog muziciranja u palati pravde, gde je neko odlučio da viku ~ Kriv je !~ Pretvori u tonsku obradu Vivaldija. Hodajući kroz barice po kojima je još uvek kapljala kiša, Bella je rotirala muziku po sebi. Iz pupčanog zapisa, gde je držala sve važne informacije, isterivala je Ravela i lovila ga kroz vene u oznojane prste.- Ge- mol, pauza, de, zabaciću šal neka leprša oko mene. Šta ako me opet niko ne bude slušao?- Govorila je ne primećujući da šljacka sandalama kroz barice vode. Tek kada je jedan mikron hladnoće dodirnuo njen živac, stresla se. – Jao, pukla mi je čarapa, niz noge mi struji hladnoća. I, iiiiii! O, joj. Pa ja sam obukla pogrešan kostim. Nisam trbala obući crno. Možda neko primeti da sam ukrpila čipkanu košulju.- Govorila je sebi u bradu dok se provlačila isred ulaza u « Palatu pravde.»

Ogromna količina ljudi gurala se prema ulazu šareneći se pričama i odelima odabranim za baš taj momenat. Izlazak ženske toalete u svet odabranih, visoke mode i poznavanja muzike što je nalagao stalež đžed seta, ulazio je na posebna vrata, gde su nekada ulazile sudije da presude sirotinji za zločin siromaštva. Bella uzdahne i dahom uznemiri punđu ulepljenu lakom gospođe ispred sebe. Dama se okrene i vrati joj uzdah preko karmina:

- Zar ne vidiš glupačo da sam ispred tebe?-

Bellin pleksus se sunovrati u grč želudca i jedva izusti:

- Izvinite.- Da nebi ulazila u dublju intrigu, ona kucne u kutiju sa Stradivarijusom, osmehne se i uđe u dvoranu. Njeno misaono pregledanje odeće se ponovo uzpostavilo kao barijera od ozbiljnog razmišljnja. Tu tehniku ju je naučio jedan svetski muzičar koji je tako izbegavao tremu.

- Dobro mi je zategnuta haljina,- šaputala je kroz galamu ljudi Bella u titraj straha od nastupa pred ljudima koji će pažljivo preslušati sve njene moguće greške. Osetila je da joj se telo grči i da joj je na čipki popuštaju konci.

- Jednom će mi od treme popucati svi konci na odeći, i ostaću pred publikom naga. Šaputala je Bella sedajući na stolicu ispred malog orkestra koji joj se kiselo smeškao.

- Već sve viđeno.- Razmišljala je ovlaš gledajući u bezlična lica u publici prazna kao nikada oslikana platna.

Prve redove je ispunila elitra koja je poreko noći iz budoara narodnih pevaljki prešla u foaje ozbiljne muzike, ozbiljno udebljavši novčanike, ozbiljnom nesrećom smrtnika. I večeras ću svirati u poluotvorene uši, poludremljivih konzumenata koji su sva čula okrenuli u pravcu zvuka impresije naroda njihovom bogatom odećom. No, ja ću ponovo svirati tebi.- Šapnula je Bella otvarajući kutiju sa Sradivarijusom. Nežno je pomazila fini vrat violine i još jednom, pred zamračenje pogledala u publiku. I dok je mislila da ni jedan lik neće naći kojem bi se moglo svirati da razume i oseti, njeno levo oko se zalepi za pogled čoveka koji je sedeo sa strane, potpuno odsutan, potpuno svoj, potpuno predan taktu muzike koji je u Belli galopirao kroz nabujale vene.. Ispravljen, sa šarmom poznavaoca asocijacija, dubine šapata duše, gotovo da je lebdeo iznad spuštenih glava koje su u zanosu blebetale uvertiru koncerta. Neprimetan za svet, blesnuo je kao nada, kao fascinantna poplava osećaja, u Bellinim očima. Video je da ga vidi. Nije se pomerao a osetila je da je gleda u dubinu u jezgro atoma njene poljane zvezdanih zapisa gde je nukleus upisao muziku . Samo jedan pogled i on je bio u periski njene duše kao biser koji će svakoga časa procvetati i sa kamenog cveta otresti milione tonova. Bella je osetila kako popuštaju konci na njenoj čipki. Vivaldi je bujao u njoj i natapao zvuke koje je premeštao u rezonatorsku kutiju Stradivarijusa.

- Ah!- Uzviknula je Bella osetivši da joj po Sradivarijusu kaplju kapi znoja sa njenog vrata na kojem je besnio požar čovekovog pogleda iz srednjeg reda. 

-Večeras ću imati slušaoca.- Rekla je klavijaturisti koji je listao po notama i prevrtao očima. Klavijaturista baci pogled po dvorani napravi grimasu lica i ponovo se vrati listanju nota. Napokon dirigent da znak za početak koncerta. Publika je potonula u tamu. Bella je blesnula na svetlosti reflektora. Kroz njenu tamnu toaletu belasala se njena koža mirisna i nategnuta zvukom probuđenog Vivaldija. Bella je spustila gudalo na Stradivarijusa. Klavijaturista je postavljao prste na dirke klavira. Dama sa punđom je postavila frizuru između publike i gledaoca. A on. On je sedeo prav i nestvaran u srednjem redu publike, negde po strani. Izdvojen marginom izlaska iz sebe, iz mase publike i priljubljen uz čulo Beline muzike koja je bujala i odbacivala laticu po laticu tela. Njena duša je cvetala..Sedeo je nestvaran, potpuno stran, osvetljen jednom zrakicom svetlosti koja ga je obasjavala kroz probušenu tkaninu na kulisi. Bela mu uputi još jedan pogled i strese se. Na mestu gde je sedeo, bilo je samo večernje odelo zastrto tamom a on, on je bio u njoj. U dubini njenih čula. Prepoznavala je njegov gen kako prelistava po žicama njene duše. Na Stradivarijusu je prvi put osetila deset prstiju leve ruke.

I konačno je počelo. Svirala je kao nikada do tad. Osetila je poplavu muzike. Reči, asocijacija. Vulkan erupciju, zanos. Nekoliko puta je ostavljala klevirsku pratnju iza sebe i pogled iznenađenog klavijaturiste. Vivaldi je dobio novi buke zvuka koji je cvetao prolećem izbacujući miris iz rascvetalih pupoljaka Bellinog osmeha a Stradivarijus je svirao izbacujući sve majstore koji su zamočili gen znoja u njegove žice. Bella je osetila kako joj kroz popucalu crnu čipku kaplje znoj i kako je sva orošena kao livada u prolećno cvetanje. Osetila je da joj kroz tamu dvorane neznanac udahuje note nastale u njenim kostima, u njenim žilama i da guta svaki treptaj iz njenih kapilara. Prevlačila je gudalom preko Stradivarijusa i svirala na istrumentu duše čoveka u srednjem redu. Njeno telo je postalo muzika. Osetila je note u stomaku. Kost je njena svirala Vivaldija, besprekorno. Baršun njegovog gutanja komada njene čipke koja je pucala i odavala njene orošene znojem, grudi. Setila se sekvence njenoga čestoga sna, kako leti sedeći na stolici kroz čudne predele. Toga trenutka se tako i osećala. Letela je kroz začarani svet muzike. Klavijaturista je doterivao note na kraj muziciranja smirujući ih u partiturama i gušeći im ton u rezonatorskoj kutiji klavira. Bella je poslednje note izlučila iz kože, iz grudi iz kolena drhtavih kao mišići srne, i spustila gudalo.

U sali tajac. Žena sa punđom i pedigreom novonastale bogatašice, gužvala je palomu natopljenu suzama. I onda prolom aplauza. Cela dvorana na nogama.

- Bravo! Bravo! –Gromoglasni aplauz i povici.

Bellla je zbunjeno sedela na stolici sa koje je kapao njen znoj. Osetila je da joj kroz rasparanu čipku provaljuju pogledi muzičara i da se njihovo muzičko divljenje zaustavlja na belini njenih grudi, ali nije reagovala. Njeno čulo mirisa, njen upijač asocijacija je bio upravljen ka njemu. Ka čoveku u srednjem redu, bademastih očiju. Interesovala ju je njegova impresija. I na trenutak ga je videla. I dalje je nepomično sedeo na istom mestu, zakriljen ljudima koji su joj aplaudirali. Sedeo je nagnut na jednu stranu, potpuno izbačen iz sebe u nju, u dubinu njene periske iz koje je izlazila muzika Vivaldija. Nije aplaudirao samo se blago ljuljao na stolici kako da je u sebe pokupio sve vibracije Bellinog koncerta. Ličio je na trudnicu koja se zaljubila u svoj plod i odbija da se porodi.

Muzičari su skupljli svoje istrumente. Dame su spremale svoje viđene toalete. Prodavci karata su brojali zaradu, a on je išao prema njoj sa noge na nogu ispružene desne ruke u kojoj joj je nudio celoga sebe. Išao je polako, kao da šeta između nota njenog Sradivarijusa i Vivaldija kojega je tako erotično odsvirala da je sa zidova još uvek kapljala muzika. Prošao je između klavijaturiste i klavira. Prošetao je između čelistice i čela i stao pred Bellu. Njegov osmeh je oprljio njene usne. Njegov pogled je postao zelen sa jasno ucrtanim njenim likom.

- La primavera.- Šapnuo je toliko milo da ga je htela dodirnuti da se uveri da postoji.

- Molim.- Zbunjeno je rekla Bella sakrivajući Stradivarijusom belinu grudi koja se nazirala ispod rašivene čipke.

- Hvala vam što ste mi omogućili da vašom interpretacijom na trenutak postanem bog. Hvala van što sam u jednom momentu postao takt ispod vašega pazuha gde je nastalo proleće Vivaldija. Ponovo sam se rodio u vašem polju cveća. U vašem polju večnoga proleća.-

I dok se nije snašla, on joj je uzeo ruku i prineo je usnama. Iz očiju mu je videla divljnje koje se usadilo u nju kao klica na biće sećanja koje će nositi kroz ceo život. Mirisao je na stepu i nešto erogeno, slobodno. Čula je u njegovom osmehu slobodu a niz vene je osetila njegovo slobodno širenje.

Muzičari su izlazili iz dvorane, neko je pozivao na piće, a Bella je stajala pred njim nemoćna da se pomeri.

- Jeli vam se sviđao Vivaldi večeras?-

Upitala je tek da prekine tišinu.

- Svideli ste mi se vi.-

Rekao je da prekine tišinu, i nastavio:

- Uhvatili ste moć stvaralačkog razlaganja nota. To mogu samo bogovi. Oni tako pričaju među sobom. Vi imate moć da muzicirate iz unutrašnjeg stanja želatinske mase nota koja satvara organizam muzike.-

Šaputao je čovek kestenjastih očiju ( koje su naglo postale zelene), i kojem se nije mogla odrediti starost.

- Hvala. Ovo su velike reči za jednog umetnika.- Odgovorila je Bella osećajući da joj obrazi gore od rumenila.

- Vi ni naslutiti ne možete koliko ste me fascinirali. Svaki vaš pokret, uzdah, treptaj tela. Vi ste se u meni nastanili kao muzika koja svira kroz kosti organa prišivenih taktom za naše disanje.-

Bella se malo zanese i on je uhvati za ruku. U tome nežnom dodiru, ona prepozna prste stranca koje je sanjala i koji je podižu iznad sveta. Ponovo je doživljavala astralno telo, kovitlanja iznad zemlje kroz vreme i prostor. Stradivarijus u koferu je prepoznao zatalasenje njenih emocija i zabrujio žicama na kojima je još uvek iskričio njen gen.

- Izvinite, morate izaći da se sala spremi.-

Prekinuo ih je glas čistačice u sivom mantilu koja je znatiželjno nišanila okom sa razmazanom šminkom, preko drške metle. Oboje su klimnuli glavom i krenuli ka izlazu. Na vratima je stala i okrenula mu lice.

- Kako se zovete?- Upitala je ne želeći da ga izgubi u metežu ljudi.

- Vuk.-

Odgovorio je levim okom joj mazeći obraz, a desnim uplašeno gledajući u senke prolaznika oslikanih u izlozima. Trgla se, ali ne na njegovo ime, ili način pretstavljnja, već na tugu i oprez u njegovom pogledu dok je promatrao prolaznike.

- Zar vam je to ime?- Sramežljivo je upitala, osećajući da se neznanac gubi u metežu prolaznika.

Pogledao ju je tužno. Onako kao što bi pogledao čovek koji se odvojio od sveta i posmatra ga sa distance proučavanja i ne poverenja. Šapnuo je jedva micajući usnama:

- Da.- I dok se Bella nije snašla, popravio je revere na kaputu i rekao:

- Zbogom.-

Bella se stresla. Osećala je da ne sme da mu dozvoli da ode. U dubini tkiva je znala da, ako ga pusti da ode, nikada više neće sresti. I odvažno ga je uhvatila za ruku.

- Molim vas, da me otpretite jedan deo puta jer sam jako umorna i slaba.-

On je pogleda, ali opet samo jednom okom dok je onim drugim uplašenim ne poverljivo gledao u ljude. Hodali su tek stotinak metara, kada je Stepski Vuk stao, ispustio Bellinu ruku i uzdahnuo:

- Ma ne mogu ja to.- I već je bio krenuo kada ga ona uhvati i povuče blizu svoga lica.

- Zagrli me.- Nežno je prošaputala i on je pogleda onako kako je umeo u dubinu duše. Otvorila je usta i uzdahnula. Progutao je njen dah kao da ga ušmrkava u dubinu svoga pamćenja. Ljubio ju je onim unutrašnjim poljupcem. Gubila je dah. Stradivarijus u kutiji je počeo da struji. I kada je pomislila da će je tako ljubiti za uvek, graja ulice dođe do njegovog sluha i on se strese. Snažno ju je zagrlio i poljubio uduvavajući svoj dah u dubinu njenog nukleusa.

- Zbogom.- Prošaputao je odlučno i pošao niz ulicu uvlačeći lice u revere kaputa.

- Ali Vuče, ne ostavlaj me sada kada sam te jedva našla.-

Stao je. Čulo se njegovo tiho uzdisanje. Konačno je prošaputao:

- Ne bi išlo Bella. Ja sam Vuk. Kada drugi vuci otkriju ko sam sigurno će napasti, ne samo mene nego i tebe. Napast će te dok ti ne oderu kožu. Ili dok me ti zbog progonstva ne zamrziš. Ovako je bolje. Pusti da te volim na svoj način. Ne zaboravi ljubavi; ~ homo homini lupus!~ I dok se ona nije snašla njega je progutala noć. Dugo je stajala na istom mestu. Na tami noći, Vuk kao da je otvotio vrata i otišao u drugi, svoj svet samoće, ostavljajući je u metežu prolaznika.

Dugo ga je Bella tražila na koncertima na kojima je svirala samo njemu. Vuk se nikada više nije pojavio. No ona je svirala iz zatruđenog nukleusa pogleda njegovih očiju koje su u nju upisale note. Svirala je iz drhtavih kolena, iz kože, iz beline grudi koje su se nazirale ispod rašivene čipke. Po nekada joj se činilo da ga vidi kako stoji na mesečini iznad grada i sluša. Videla ga je gde juri po stepama neba između zvezda koje su iskrile u suzama njenih očiju zamagljenima od sećanja. I Stradivarijus je plakao sa Bellom posipajući slušaoce somotnom belinom Vukovog daha i zatruđenog večnog proleća.

Vetrovi su kidali stranice kalendara i zabadali ih u suve grane drveća. Violina je gubila sjaj. Bella je svirala zabacujući dugačku crnu kosu niz pleća. Svirala je samo njemu osećajući da je prati i sluša prignuvši uho vetrovima sa istoka...

Bella je svirala zabacujući sedu kosu niz pleća, svirala je njemu Vuku, kožom, molitvom, čežnjom, dahom, izdahivajući se cela u vetar da je ljubi, da je ljubi njen Vuk.

Svirala je iz moždane utrobe muzičkih zapisa sve do onoga dana kada se Stradivarijus nije umorio od sećanja i pao poraženo u kutiju. Te noći je Bella zasvirala prvi put bez violine. Svirala je okom, dahom kojim ju je zatrudneo Vuk. Svirala je belinom kože, tkivom razuma, rezonancom ljubavnih šaputanja. Svirala je sve dok se na nebu nije razgrnula stepa meteora i pred nju iskočio Vuk pa je poveo u dubinu svoje samoće u dah muzike i izdah zvezda i iznad svega što čovekovo oko može razumeti.

Ovu priču sam zapisao, ne znajući šta činim. ( Sada je kasno da se kajem).

Bio je vatren pisac . Izgoreo je na lomači u plamenu svojih knjiga !!!

He was a writer on fire. He burned down on the flame of his books!!!

Boban Miletić Bapsi

© 2009 Goran Ćeličanin Čelik - SERBIA

SLOBODU NAM ODMERAVAJU, OD 30 DANA DO DOŽIVOTNO.

They are measuring our freedom- from 30 days and up to life.

Radomir Smiljanić

Političari ne koriste šampon za pranje kose.
Oni nam odmah peru mozak.

Politicians do not use shampoo for the shampooing. They are immediatelly wash our brain!.

Vasil Tolevski

***

Poštovani moj čitaoče, ovo što ćeš pročitati u nastavku čista je istina. Nemam, ama baš nikakvih razloga da izmišljam, a najmanje da to sve i napišem. To bi bila ludost, veća i od mene samog, pisca ovih redova.

Priča je posvećena svim Srbima, živima i mrtvima, više ovim drugima! Neko reče, da je iza svakog živog Srbina na ovoj planeti trideset mrtvih duša. Ti, poštovani čitaoče, ako možeš izbroj i ako nekim slučajem uspeš u tome, ti mi odmah javi!? Doduše, pokušavao sam i ja da izračunam, bezuspešno, bilo je to za mene isto kao i kvadratura kruga! Ako za tebe nije, e onda si ti poštovani moj - Genije! Nego da se vratim na ono što sam želeo da ti ispričam, iako mi misli brzo lete, tako da ovo prethodno i nije toliko bitno za nastavak, a možda i jeste, bar kao uvod. Bog to samo zna!?

Da, sve ovo dogodilo se na samom kraju prošlog veka u malom gradiću centralne Srbije, negde pored Morave. Mada mi je ostao utisak da ova priča traje nepromenjena do danas. Neću da budem dosadan i ne bih se zadržavao na podacima koji svedoče o nepobitnoj činjenici da je Masonerija uvek prisutna među nama. Ukazao bih na treću dimenziju, ako mogu tako da nazovem krilo ovakvog Udruženja. Prva dva su lako objašnjiva, kao dva suprotna pola, jedan negira, a drugi učvršćuje svoja obeležja visokog naučno finansijskog Masonstva.

Ko su Vojvode - barjaktari treće dimenzije, tačnije Primitivne Masonerije?! Koja se igrom slučaja razvila u toj palanci - opštini na Moravi i Boga mi uhvatila maha! Svako ko je malo pismeniji, promućurniji, čak i neko ko zna da u novinama pročita sportsku stranu, a što se u Srbiji smatra pismenošću, prepoznaće ih i otkriti vrlo lako. Međutim, lako ne znači i vrlo lako!? Ući u njihov svet, ili polusvet, podrazumeva i svrsishodnost takvog nauma. Trebalo je malo više od "pismenosti", ili plemenitosti duha. Potrebno je bilo utapanje u njihove misaone sfere. Bezskrupuloznost, bezočnost pri učestvovanju i sagledavanju njihovih seansi. Zlu ne trebalo, moglo bi poslužiti kao Alhemija u razobličavanju dugovremenskih trauma građanske iscrpljenosti...

...Bio je to najniži stepen, primerak za uzorak mediokriteta lokalnog malograđanskog Primitivnog Masonstva. Da li se "oni", nalaze oko nas? Da li u našem "junaku", možemo otkriti blage tragove potencijalnog Primitivnog Masona, ili samo dobrog glumca? O, da! Naravno, poštovani moj čitaoče...

I te kako će Primitivni Mason reagovati na pojavu "intelekta", u svojoj učmaloj sredini! Ako je član veća Primitivnog Masonskog Bratstva, sazvaće njihovo hitno okupljanje! Društvo "laže i paralaže", okupljeno u loži iznad opštinske većnice će svojim Primitivnim Masonskim znacima jedni drugima govoriti o njihovom nezamenljivom značaju i ulozi koju imaju u varoši i opštini. Sipaće "drvlje i kamenje", na pomenutu pridošlicu!

Poštovani moj čitaoče, nemoj se ni slučajno zamarati stvarajući pogrešnu sliku o njima i zamišljajući ih u filmskoj ikonografiji i ne daj Bože sa simbolima koji su na novčanici američkog dolara. Ničeg sličnog, "slobodno zidarskih drangulija", nije bilo ni u tragovima. Bili su to obični činovnici na visokim položajima u maloj moravskoj opštini. Što bi se reklo, oni su prevazilazili svaku granicu dobrog ukusa...

...Oni su potpuno degradirali duh Masonerije. Pojavljivali su se u najsirovijem obliku primitivizma. U njegovom punom sjaju! Dubioza njihovog razmišljanja bila je jasna, izražena rečima:

- A, što da se skrivam, kad svi znaju ko sam!?

Ovakav pristup prevazilazio je sve okvire malograđanskog shvatanja hipokrizije. Sa bezsvrsishodnim isposništvom u mediokritetskom maniru, što pomenutog ništa ne košta, sem pomodnog izgleda, zagonetnog osmeha i par žargonskih uzrečica. Naš "junak", rešio je da se jedne večeri ušunja u njihovo "poselo"! Sa cilindrom na glavi, tesnom fraku, uskim pantalonama, mangupskim cipelama, sa aristokratskim štapom uz zluradi osmeh umešao se među zvanice. Niko ga ne prepozna, iako je bio poznat i priznati pisac u prestonici gde sam ga i ja upoznao na nekom prijemu. U svom rodnom mestu gotovo da je bio anonimus...

...Ipak, predsednik opštine ga zapazi procedivši kroz zube podređenima:

- Treba ga uništiti! Kvari nam nivo, upotrebite sve raspoložive snage!

A, skupila se i pozicija i opozicija zajedno! Svi na okupu, bivši, sadašnji i budući zajedno... Prota se prekrsti levom rukom i zamuca:

- On je sigurno za Egzorcizam!

Direktori banaka egoistično zacviliše:

- Uništiće ugled kod naših deponenata!

Direktor kulturnog centra uplašeno zakuka:

- Ja ne mogu očima da ga gledam!

Članovi opštinskog veća glumeći seljačku mudrost izrecitovaše u horu:

- U interesu naše opštine, nas koji se ne oslanjamo na rotarijance ni crnu, belu ni crvenu ružu krsta, ni na malteški red, ni na neotemplarizam, a ni na Kristijana Rozenkrojcera, niti na Alistera Kroulija... Mi smo samo protagonisti lokalne primitivne lože, što moramo priznati da nama veoma prija! Nego, najbolje bi bilo da prisutnog, a ne pozvanog privučemo u naše redove i da vidimo šta će on na to reći!?

Predsednik skupštine opštine, mutavo promrmlja:

- Treba ga obesiti o spomenik "heroja naše demokratije"!

Predsednik opštine preuze reč, istupi i značajno zapita:

- Ako se dotični nalazi meću nama, neka izađe i saopšti nam šta ima!?

Svi su se okretali tražeći pogledom prozvanog. Inače je mislim došlo vreme da vam opišem našeg "junaka". Srećko Dobrić bio je sasvim normalnog izgleda, sem izražajnog nosa koji je podsećao na nos Boba Roka iz stripa Alan Ford. Takođe, imao je izražen kafanski stomačić i krive noge u ipsilon poput džokeja sa malo isturenom zadnjicom, sve ostalo je uglavnom bilo u granicama normale...

...Nonšalantno praveći prolaz štapom izađe iz gomile i prezrivo ih sve prostreli pogledom kroz "Rafaelo naočare", nataknute na vrh nosa. Okrenu se prema Predsedniku opštine koga ćemo od sada zvati "veliki majstor". Ceremonijalno je skinuo tompus-cigaru sa svog uva otkinuo joj vrh zubima da bi ga ispljunuo direktoru komunalnog pravo u oko, kresnuo je palidrvce o bubuljičavi nos načelnika policije i zapalio cigaru. Povukao je dim duboko u pluća od čega je zakolutao očima da bi ga u sledećem momentu izduvao u lica direktora gradskog pozorišta i kulturnog centra. Iako je sve ovo trajalo tek desetak sekundi za prisutne je izgledalo kao večnost u iščekivanju šta će reći i najzad započe:

- Gospodo, naš narod pati...

Glasan smeh proprati ovakvu konstataciju iz grla svih prisutnih. Srećko Dobrić hrabro nastavi:

- Seljaci su nezadovoljni...

I prisutni su ovakvim stavom bili nezadovoljni, što su propratili sočnim psovkama. Nastavi on dalje ne obazirući se na sve žešće proteste:

- Naša deca su u opasnosti, droga hara...

Ovo je već prevršilo meru i za ukus "velikog majstora", koji ga prekide, a i sve ostale, ritualno pucketajući prstima, obrati se našem "junaku":

- Da li vi znate da sa ovakvim stavovima ne možete biti primljeni u našu "primitivnu ložu" ?!

Srećko Dobrić mirno je posmatrao, ispitivački u stilu Klinta Istvuda iz filma "Dobar, rđav, zao". Premeštao je cigaru sa jedne na drugu stranu usta i sa prezirom ih odmeravao kao da će istog momenta potegnuti pištolj. Bez reči kao mađioničar otvorio je kovčežić koga je odnekud izvukao. U neopisivom neredu u njemu je bilo svega i svačega, rekviziti svih vrsta i porekla, što bi narod rekao, fale samo od popa uši. Razrogačenih očiju "primitivci", su bez daha gledali u kovčežić i u našeg "junaka", kao u samo "otkrovenje". Njihove halucinacije išle su toliko daleko da su u svemu što su videli prepoznavali pečat antihrista lično.

- Prijatelji, braćo moja!..

Obrati im se najzad, tek kada je osetio trenutak kulminacije njihovog ushićenja i osećanja. Da bi nastavio mesijanski:

- Vidite da sa sobom nosim najveću relikviju koju mi u snu darivaše lično Josip iz Arimateje. Ja sa sobom nosim delove "svetog Grala", za najprimitivniju ložu, najprimitivnijeg masonstva. Ja njegov glasnik imam dozvolu da na vaša prsa okačim ova znamenja...

...Prišao je "velikom majstoru", i na grudi mu zakačio policijske lisice. Prilazio im je i "odlikovao", ih jednog za drugim, redom... Konopac za bešenje, grobarski ašov, toalet papir u više boja, uglavnom korišćen, uloške sa krilcima i bez krilaca, metla đubretara, istrošeni kondomi raznih boja i vrsta... I tako redom svakom po zasluzi do njihovog totalnog vrhunca u iskrivljenim vizijama njihovih retardiranih moždanih vijuga...

...Ne znam ni sam zašto sam preuzeo ulogu pisca ove više nego glupe priče o još glupljim seljacima sa Morave, to mi nije trebalo, ali šta je tu je! Ti poštovani moj čitaoče, čitaš nešto što nikada više nigde nećeš pročitati, niti ćeš verovati da je ovo istina. No, sve jedno, ako budeš pročitao ovu pripovest, alal ti vera! U svakom slučaju neću ti zameriti i ako je ne budeš pročitao. Videćeš i sam da ti se isto hvata, kako veli ona narodna, čitao ne čitao vreme knjizi prolazi! Nego da nastavim gde sam stao...

...Suze radosnice protekoše niz njihove obraze koji su u prigušenom svetlu podsećali na đonove poderanih cipela i ču se šapat:

- On je glas "premudrog", glas našeg "svevidećeg-najvećeg od najvećeg" !

Šaputali su primitivci u ritualnom transu. Gurao je ruku u kovčežić, vadio "relikviju", za "relikvijom", i kačio ih na grudi "primitivaca". Kada je i poslednju stvar izvukao pred njim je sa isturenim grudima u stavu mirno bio najprefarbaniji i najmoćniji dripac male varoši, šef moravske mafije lično:

- Hvala gospodine!

Procedi i nestade u mrak, da bi umesto ubistva poklonio mali damski pištolj prvoj budali koju bude sreo!?

I "primitivna loža", nestade!? Rasprši se kao mađioničarski trik Big Laleta! Srećko Dobrić ostao je sam ogrnut frakom. Buljio je prazno u zelenu čoju naslonjen na bilijarski sto. U polumraku naziralo se dno prazne boce, polupopušene marihuane u pepeljari i kovčežić na čijem dnu je blistao Krst Legije Časti posut belim prahom. Bitka nije izgubljena, ali nije ni dobijena, pomislio je!?

Copyright © Zikison, 2008/2009. Autors & Zoran Matic Mazos. All Rights Reserved.

Sva prava zadržana. Zabranjena je reprodukcija u celini i u delovima bez dozvole.

back