Ђорђе Лобачев - Крваво наследство и Зрак Смрти / Сценарио: Вадим Кургански

Предговор: Жика Богдановић; Поговор: Бојан М. Ђукић;

Приређивач: Зоран Матић Мазос

***

ЏОРЏ СТРИП ИЛИ ЉУБАВ НА ПРВИ ПОГЛЕД

Жика Богдановић

Пре скоро четрдесет пет година, тог неизбрисивог октобарског дана 1934, догодило се нешто што бисмо данас, без имало претеривања, могли назвати љубављу на први поглед... На страницама "Политике", уз оскудну и једва разумљиву најаву, освануо је тада први серијални стрип у овој средини - да разбукти плам страсти и узбуђења који потом више никад неће згаснути. Можда је избор био израз случајности, али, како се касније испоставило, и више него далекосежан... Јер, Тајни агент Икс-9 Алекса Рејмонда, по сценарију Дешајела Хемета, носио је у себи све врлине способне да га трајно препоруче не сарно као причу која ће трајно палити машту, већ и као бриљантни узорак медија чије ће семе пасти на изненађујуће плодно тле.

Реком без повратка запловише тада многе имагинације; с почетка невештим, али ускоро све поузданијим руикама завеслаше у стваралачку авантуру што ју је отварао стрип бројни таленти, који дотле ни сами нису били свесни своје обдарености, нити, дабоме, своје вокације. И за циглих неколико година, у заједничком напору чији се изванредан исход никако није могао предвидети, та љубављу и страшћу према новом медију надахнута група младих људи учинила је Београд, својим стваралачким доприносом, једним од европских жаришта културе стрипа.

Ђорђе Лобачев био је један од најплеменитијих изданака тог креативног соја, једна од централних фигура онога што данас, пошто смо с безобзирним закашњењем постали свесни историјске и професионалне вредности темеља које су поставили, називамо "Београдским кругом стрипа".

Од тренутка када нам је на њега била усмерена заслужена пажња, пре петнаестак .година, опус Ђорђа Лобачева далеко је од тога да нам буде непознат; мало је оних, поготово међу Ијубитељима и зналцима стрипа, који његово укупно дело не сврставају међу аутентичне споменике једног културног идиома. И не само на овом, већ и на ширем европском простору.

У овој необимној књизи, по први пут после готово четири и по деценије, сусрећемо се са два његова прва рада - почетничка рада, уистину, чврсто ослоњена, у наративном као и графичком извођењу, на узоре што су их дали Дешајел Хемет и Алекс Рејмонд, и 'Вилијем Рит и Кларенс Греј» Свесни смо, у потпуности, почетничких несигурности у Крвавом наследству и Зраку смрти; тривијалних, готово петпачких заплета, по вечним паралитерарним и сублитерарним обрасцима, као и композиционих, графичких и техничких мањкавости у цртежу. Свесни смо, међутим, исто тако, и једне посебне температуре која провејава чак и из тих пробних покушаја: заноса који аутора води и радости коју испољава огледајући се у једном новом облику визуелног казивања. Немаа никакве сумје, та радост проистиче из радости што је пружа свака игра, уз обилно коришћење имагинације и талента. У томе, понајпре, и лежи права вредност радова сто их у овој књизи поново имамо пред собом.

Постоји, међутим, још нешто што их чини вредним, готово парадигматичним примером. Све слабости и сви недостаци Крвавог наследства и Зрака смрти видљиви су већ на први погед, и управо тиме снажно осветљавају укупан Лобачевљев опус... Јер, тек увидом у оно што је стајало у почетку, бићемо у стању да потпуније, и доличније, проценимо оно што је дошло потом, у данима пуне стваралачке зрелости. Мало је Лобачевљеву било потребно времена да пређе преко брисаног простора што стоји између невештих огледа и озбиљног умећа визуелне нарације; и баш та краткоћа времена, и коначни стваралачки резултат, најпоузданије сведоче о снази и аутентичности његовог талента.

Оно што јесте било најтеже, било је да Џорџ Стрип израсте у Ђорђа Лобачева, и тај пут, данас знамо, окончан је с потпуним тријумфом.

(Текст је из 1989. године)

***

"КРВАВО НАСЛЕДСТВО" И "ЗРАК СМРТИ"
Бојан М. Ђукић

Није далеко од паметл запитати се данас чему данас издавање дела из домена Девете уметности (како се у културним срединама назива стрип - умтетност визуелне нарације, или пак једноставније - секвеноијална уметност) у нашој средини, када је већ и лаицима постало јасно да је та грана уметничког изражавања скоро изгубила дах не добивши ни минимум наке "званичне подршке". Збиља, још донедавно, када цене папира и трошкови штаимпе нису блли толлко астрономски, стрип-едиције могле су још и да се похвале високим тиражима, док данас можемо да будемо скоро само неми сведоци ерозије медија који у нас има пребогату традицију, а изгубио је шансу да се публика и издавачи култивишу и систематски образују те генерацијски одгајају. Уз инфлацију и енормне производне трошкове, стрип данас плаћа цену стихијности којом је његова презентација до сада била карактерисана. Ентузијазам појединих аутора или група истих, те понеке редакције, није могао да спречи неминовно. У Јапану, САД и у Западној Европи стрип је не само равноправна грана уметничког стваралачког изражавања, већ и лукративан бизнис, док је код нас све, само не оно што би требало. Понављамо, БЕЗ обзира на пребогату традицију која је иза нас.

Ђорђе Лобачев је незаобилазни део те традиције, а његови почетнички радови с половине тридесетих година овог нашег столећа су могућности да се осврнемо на време када су ударани темељи делатности која је у међуратном периоду југословенске ствараоце у том домену уздигла на ниво равноправан оном који су досезали највећи уметници америчког новинског стрипа, а данас цењене средине преко својих стрип-делатника нису честито ни почињале да сричу стрлповску абецеду. Ми смо, на жалост, касније изгубили корак, још касније и трку. Наоко наивни и прлмитивно изведени стрипови Ђорђа Лобачева, који су сада пред нама, ту су да нас не само потсете, већ и да нас опомену данас од кога и од чега смо својевремено кренули и досегли светске висине, невероватно брзо сазревајући и савладавши скоро све тајне тог визуелно-приповедачког заната који је способан да уметнички изрази и конзументима пренесе апсолутно све што ауторска машта може да замисли.

Зато и не треба постављати питање чему ово поновно презентирање једне прелазне фазе у делању нашег Чика-Ђорђа. Он, пионир стрипа у нашем поднебљу, однедавно је - на прагу девете деценије свог живота - у СССР-у пионирски започео подухват увођења Девете уметности на веллка врата у совјетску штампу, доказујући како за велике уметнике било којег усмерења никада није касно да се мењају, напредују, екапериментишу и надограђују се. Његове адаптације Пушклнових бајки нас изненађују свежином, једноставношћу и мајсторством. Стога, поновна презентација "Крвавог наследства" и "Зрака смрти" - попут свих правих питања - у нашеиа контексту даје и прави одгровор ко смо, шта смо где смо са нашим, југословенским стрипом.

Да се не заборави како је сваки почетак тежак, како није једноставно успети се у висине и како нема ничег лакшег од брисања скоро свега небригом средине која не уме и/или неће да цени један посебан вид стваралаштва. У међуратном периоду, Чика-Дорђе је био међу медијским челницима стрипа. Данас појединци саамостално успевају да својим радом и трудом око само-афирмације чак и пробију границе наше земље, но није ли тужно што при том они остају само појединачни куриозитети на светској "пијаци стрипа", а не цењени уметници који долазе из Југославије, бранећи њене боје и представљајући њено издаваштво – ма какво да је сада, у овом тренутку.

Књига Зорана Матића стога је значајан подухват, ма колико се понеком учинио мали, јер представља прилог борби ентузијаста да не замре нешто у чему смо "неко и нешто" – другим речима, враћајући се на почетке стрипа у нашој средини, он успоставља континуитет неопходан да сви беочузл образају ланац чије делове представИјају сви они који, су опстали или, бивајући принуђени новонасталом ситуацијом, повукли се са обзорја немирног стриповског мора.

Парадоксално звучи, али - ова два Чика-Ђорђева стрипа су све, само не ноаталгични пут уназад. Њихова савременост и актуелност почива баш у спознаји да су многи данашњи аутори малтене у сличној ( ако не и истој ) ситуацији - опет на почетку, измишљајући топлу воду.

Захваљујући Зорану Матићу и његовом прегалаштву поново нам је пред очима доказ да је бојлер одавно измишљен.

(Текст је из 1989. године)