<< Previous	Index			Next >>

Предговор: Жика Богдановић; Поговор: Бојан М. Ђукић;

Приређивач: Зоран Матић Мазос

***

ЏОРЏ СТРИП ИЛИ ЉУБАВ НА ПРВИ ПОГЛЕД

Жика Богдановић

Пре скоро четрдесет пет година, тог неизбрисивог октобарског дана 1934, догодило се нешто што бисмо данас, без имало претеривања, могли назвати љубављу на први поглед... На страницама "Политике", уз оскудну и једва разумљиву најаву, освануо је тада први серијални стрип у овој средини - да разбукти плам страсти и узбуђења који потом више никад неће згаснути. Можда је избор био израз случајности, али, како се касније испоставило, и више него далекосежан... Јер, Тајни агент Икс-9 Алекса Рејмонда, по сценарију Дешајела Хемета, носио је у себи све врлине способне да га трајно препоруче не сарно као причу која ће трајно палити машту, већ и као бриљантни узорак медија чије ће семе пасти на изненађујуће плодно тле.

Реком без повратка запловише тада многе имагинације; с почетка невештим, али ускоро све поузданијим руикама завеслаше у стваралачку авантуру што ју је отварао стрип бројни таленти, који дотле ни сами нису били свесни своје обдарености, нити, дабоме, своје вокације. И за циглих неколико година, у заједничком напору чији се изванредан исход никако није могао предвидети, та љубављу и страшћу према новом медију надахнута група младих људи учинила је Београд, својим стваралачким доприносом, једним од европских жаришта културе стрипа.

Ђорђе Лобачев био је један од најплеменитијих изданака тог креативног соја, једна од централних фигура онога што данас, пошто смо с безобзирним закашњењем постали свесни историјске и професионалне вредности темеља које су поставили, називамо "Београдским кругом стрипа".

Од тренутка када нам је на њега била усмерена заслужена пажња, пре петнаестак .година, опус Ђорђа Лобачева далеко је од тога да нам буде непознат; мало је оних, поготово међу Ијубитељима и зналцима стрипа, који његово укупно дело не сврставају међу аутентичне споменике једног културног идиома. И не само на овом, већ и на ширем европском простору.

У овој необимној књизи, по први пут после готово четири и по деценије, сусрећемо се са два његова прва рада - почетничка рада, уистину, чврсто ослоњена, у наративном као и графичком извођењу, на узоре што су их дали Дешајел Хемет и Алекс Рејмонд, и 'Вилијем Рит и Кларенс Греј» Свесни смо, у потпуности, почетничких несигурности у Крвавом наследству и Зраку смрти; тривијалних, готово петпачких заплета, по вечним паралитерарним и сублитерарним обрасцима, као и композиционих, графичких и техничких мањкавости у цртежу. Свесни смо, међутим, исто тако, и једне посебне температуре која провејава чак и из тих пробних покушаја: заноса који аутора води и радости коју испољава огледајући се у једном новом облику визуелног казивања. Немаа никакве сумје, та радост проистиче из радости што је пружа свака игра, уз обилно коришћење имагинације и талента. У томе, понајпре, и лежи права вредност радова сто их у овој књизи поново имамо пред собом.

Постоји, међутим, још нешто што их чини вредним, готово парадигматичним примером. Све слабости и сви недостаци Крвавог наследства и Зрака смрти видљиви су већ на први погед, и управо тиме снажно осветљавају укупан Лобачевљев опус... Јер, тек увидом у оно што је стајало у почетку, бићемо у стању да потпуније, и доличније, проценимо оно што је дошло потом, у данима пуне стваралачке зрелости. Мало је Лобачевљеву било потребно времена да пређе преко брисаног простора што стоји између невештих огледа и озбиљног умећа визуелне нарације; и баш та краткоћа времена, и коначни стваралачки резултат, најпоузданије сведоче о снази и аутентичности његовог талента.

Оно што јесте било најтеже, било је да Џорџ Стрип израсте у Ђорђа Лобачева, и тај пут, данас знамо, окончан је с потпуним тријумфом.

(Текст је из 1989. године)